Један од најстаријих енглеских недељника, "Манчестер гардијан", основан 1821, а од 1855. трансформисан у дневни лист, прославио се пословично тачним и благовременим извештавањем с обе стране фронта француско‑пруског рата 1870. године.
Дугогодишњи уредник листа био је Чарлс Прествич Скот (Charles Prestwich Scott) који га је уређивао од 1872. до 1929. године – педесет седам година, што је најдуже вођење једног националног дневника игде у свету. У уводнику "A Hundred Years" (100 година), објављеном 5. маја 1921. поводом стогодишњице листа, записао је реченицу коју новинари и данас понављају широм света: "Чињенице су свете, а коментар слободан."
То су били славни дани слободе штампе. Данас су западни медији далеко од тих идеала. Како изгледа када се истина "замути", видели смо недавно у Београду. Михаел Мартенс, дописник Франкфуртер алгемајне цајтунга, упитао је Владимира Зеленског шта би Европљани још могли да ураде како би помогли "да убије више Руса". Реакције су биле бурне. Јесте убијање војника у рату уобичајено; "Изван 'Барбикиног света' ратови се тако и воде", бранио се Мартенс. Изјава је у првобитном облику, са наглашеним "ми" (Европљани) и истицањем "Руса", разголитила не само крволочност новинара, него и инсистирање на колективној кривици и одсуство емпатије.
Портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова подсетила је тим поводом да је Мартенсов деда Ханс‑Херман Мартенс био члан нацистичке партије и високи официр у врховној команди Вермахта под Алфредом Јодлом – што донекле објашњава његову жудњу за осветом. Факат је да његово "питање", смишљено да угоди Зеленском и распали антируско расположење, после пет година рата и хушкачке пропаганде у западним медијима, многе и није нарочито изненадила. Али јесте изненађење његова тривијализација рата, неистина о суштини сукоба замаскирана у питање и језиво убеђење да је "мир" надохват руке – само ако "више не буде Руса". То јест "руских војника", како се накнадно исправио.
Слично банално схватање конфликта шире и јастребови на највишим позицијама у Европској унији, попут Каје Калас, Урсуле фон дер Лајен и њима слични. До Мартенса очито никада није допрла, на пример, процена Џона Миршајмера, професора Универзитета у Чикагу, да је овај рат "егзистенцијални" за Русију и да све земље у сличном положају "иду веома далеко" како би одбраниле своје виталне интересе.
У свом познатом есеју "Осуђени на пораз" из 2023., професор Миршајмер наглашава да рат исцрпљивања има три равнотеже: становништво, артиљерију и одлучност. Што се тиче прве, Русија је имала 3,5 пута већу предност уочи рата, а око 5:1 после избегличке кризе. Миршајмер подвлачи да западна елита и Кијев нису схватили да у дугом рату исцрпљивања побеђује онај са већом демографском базом, индустријом и – што је кључно – већом одлучношћу, јер је по среди егзистенцијални сукоб.
Како је могуће да су новинари Мартенсовог кова толико заслепљени животом у "Барби свету" да стварно верују да ће нуклеарна сила напросто одустати од борбе јер ће јој понестати војника у рату са земљом коју друга суперсила – Америка – злоупотребљава против ње као свог вазала и плаћеника?!
Истовремено, сам Мартенс није докучио релевантност података са ратишта који показују да Украјинци, посебно војници, у овом рату гину у већем броју него руски. Мартенсова теза пада чак и уколико почива на подацима аналитичара на које се позива сам Запад. Јанис Клуге из берлинског института SWP, на Западу међу најцитиранијим истраживачима руске регрутације, процењује да је у 2026. години гинуло око 9.000 руских војника, месечно — што је отприлике трећина броја нових регрута. Ради се о претераној бројци, али хајде да се претварамо да је тачна.
Неспорно је да Русија месечно регрутује око 30.000 људи, што је довољно за надокнађивање губитака, па чак и за постепено повећање бројчаног састава војске. Закључак до којег су дошли и западни аналитичари гласи: на том нивоу Русији не треба мобилизација да би рат одржавала у садашњем темпу.
Другим речима, да би Мартенсови мокри снови постали јава, Украјина би морала да убије око три пута више руских војника него сада — и то пре него што Русија посегне за оним што још није употребила. А колико би то коштало Украјину, чија је демографска база вишеструко мања, Мартенс не збори, нити га занима. Укратко, то је брутална "сепарација" новинара од – чињеница.
Чак је и на Западу цењени институт Като у својој анализи мировног процеса (2025) указао на апсурдност фантазије да се може добити рат против Русије. Критичари који се противе дипломатији, каже Като, нуде "бекство од стварности, а не државништво". Портал UnHerd је подсетио на речи Каје Калас, шефице дипломатије ЕУ, која радо понавља исту глупост као Мартенс; портал оцењује да је то "лоше информисано ратно хушкање без икаквог стратешког садржаја".
Мартенсова у питање закамуфлирана тврдња – "када Русима понестане војника, биће мир" – може се тестирати у стварности. А та стварност је већ језива – али за Украјину. Отуда је вишак цинизма изјава којом је покушао да ублажи скандалозно питање упућено Зеленском – "овако се воде ратови ван 'Барбикиног света'"; то може да изјави само неко ко није израчунао цену рата, већ о њему одмалена сања, задојен породичним нацистичким наслеђем.
"Барбикин свет" није место где ико тврди да убијање мора да престане. У "Барби свету" је уврежено уверење да ће довољно убијања само по себи донети мир, а да се при томе уопште не разуме (или не жели да разуме) какви су прави узроци тог рата. Ту је Мартенс сличан Каји Калас. Обоје – новинар и политичарка – извлаче закључке на бази погрешне претпоставке да је рат последица ирационалне "руске агресије", а не ширења НАТО пакта и политике Запада која је угрозила виталне интересе Русије.
Да Мартенс има проблем са чињеницама указује и познати амерички аналитичар, некадашњи инспектор УН Скот Ритер.
"Мартенс је човек који нема никаквог искуства у вештини ратовања и убијању које је у рату нужно. Његово најближе искуство са било чим што подсећа на стварну смрт у рату је мит о Јозефу Шулцу, немачком војнику који је служио у 714. пешадијској дивизији и који је, према легенди, одбио да учествује у егзекуцији 16 партизана у граду Смедеревска Паланка, Југославија, 20. јула 1941. године. Због овог чина моралне јасноће, сам Шулц је осуђен на смрт од стране истог стрељачког вода. Мартенс је помогао у пропагирању овог мита у својој књизи из 2011. године 'У потрази за херојима. Прича о војнику који је одбио да убија'."
Прича је, међутим, лажна; Шулц је убијен у сукобима са партизанима дан пре погубљења српских партизана. Измишљотину о "племенитој жртви у борби против зла" која је изграђена око Шулца ширили су они који су желели да створе и хране митологију о "племенитом немачком војнику" који није програмиран да убија, већ је суочен са страшним избором: да изврши страшна наређења која су му дата или да се суочи са неизбежном смрћу, оцењује Скот Ритер у коментару објављеном на платформи "Субстек".
Мартенс је, дакле, и у својој књизи – пропагирао лаж. Није једини. Друго је питање када је ширење лажних наратива постало свеобухватна пракса у водећим западним медијима. Када се одустало од максиме "објективности по сваку цену" коју је заговарао и британски "Гардијан"?
Одговор, око којег су сложни многи "реалисти" из домена међународних односа, није непознат: од 1990. године па надаље, када је наступио "униполарни моменат" и када је Америка, уверена да је то "крај историје", покренула крваве "хуманитарне интервенције" широм света. Све то проницљиво анализира књига "Када штампа закаже: Политичка моћ и медији, од Ирака до Катрине" која је изашла 2007. године. Аутори (В. Ленс Бенет, Реџина Г. Лоренс и Стивен Ливингстон) откривају како су амерички медији издали своје посланство независног чуваркуће током администрације Џорџа В. Буша — посебно током припрема за рат у Ираку и разорних последица урагана Катрина.
Централна теза књиге је да су амерички медији престали да пружају отпор несувислим саопштењима власти, већ су их пасивно репродуковали у јавности. То је био резултат ослањања искључиво на званичне изворе, двостраначку "културу консензуса", али и страха и самоцензуре. У клими после 11. септембра, новинари који би постављали неугодна питања жигосани су као "непатриотски", безмало издајници. Уредници су одбацивали приче које су доводиле у питање званичну верзију. "Водеће америчке медијске организације постале су комуникациони канали власти", пишу аутори. То је најбруталнија оцена стања у америчким медијима после 2001.
Аутори тврде да су водећи амерички медији напустили ролу "watch doga" и постали пуки преносиоци порука власти. Према потоњем признању и Вашингтон поста — у тексту његовог медијског критичара Хауарда Курца из 2004. године — лист је од августа 2002. до марта 2003. објавио на насловној страни више од 140 текстова који су преносили аргументе тадашње америчке администрације у прилог рата, док су текстови који су те аргументе проблематизовали и негирали – завршавали на мање читаним страницама...
Вратимо се почецима када су чињенице биле свете, а коментар слободан. Редослед је у енглеском оригиналу заправо обрнут – "Comment is free, but facts are sacred". Зато Чарлс Прествич Скот у свом есеју истиче да "право да им се чује глас имају и противници, а не само пријатељи".
Чарлс Прествич Скот упозорава да је прва дужност медија прикупљање вести и да тај ток мора остати неокаљан: "Ни у ономе што даје, ни у ономе што не даје, ни у начину представљања, не сме да страда непомућени лик истине."
А потом следи кључна мисао, која се на Западу готово никада не помиње — да је "пропаганда, спроведена управо тим средствима, одвратна". Чарлс Прествич Скот није дефинисао пропаганду као лагање, већ као "селекцију чињеница и њихову презентацију". То је оно што Мартенс и други пропагандисти раде. Већина њих не лаже директно, већ "само" изостављају важне чињенице, представљају само једну страну приче — и тако искривљују истину.
Али Мартенс је отишао и корак даље. Лаж је успео да подметне – чак и у питање. Новинар Франкфуртер Алгемајне Цајтунга који је без зазора ширио лаж о "немачком хероју", лажном спасиоцу српских партизана, сада користи софистициранију тактику, па својим питањем усред Београда шири обмане о посредничком рату Запада против Русије. Кроз своје питање је уједно инфантилно прикрио праве виновнике украјинског рата међу којима су и водећи политичари из његове земље, тривијализујући сукоб Украјине и Русије као борбу добра против зла која ће се окончати када Запад обори Русију на колена.
Новинарски мартенси широм Запада немају, међутим, храбрости да "почисте испред сопственог прага", да се супротставе домаћим ратнохушкачким политичарима и поставе им тешка питања. Не, радије се улизују украјинском аутократи одговорном за смрт на хиљаде људи, међу њима и новинара.
Газећи "светост чињеница", Мартенс и његови сатрапи у западним медијима, хиљаде њих, свакодневно раде у "мејнстрим" медијима. Сви они живе у "Барбикином свету". Зато од Ритеровог захтева да увек морају да се чују гласови и противника и пријатеља, у деловању Мартенса и њему сличних нема ни трага ни гласа. То се огледа и у чињеници да су бројни руски медији на тзв. Западу – забрањени. И зато рат који би Мартенс и слични наводно желели да зауставе, а заправо га подстичу својим лажима – и даље траје.