"Како човеку, због његових идеја, можеш да забраниш да једе?" То питање поставио је водитељ РТ-а Рик Санчез када је постало јасно шта значе најновије санкције Савета ЕУ против његовог колеге, ирског новинара Шеја Боуза (Chay Bowes).
Питање је једноставно. Из Брисела нема одговора.
Боуз је држављанин Ирске, дакле државе чланице Уније. Министри спољних послова ЕУ су на седници Савета за спољне послове одлучили да му се замрзну сви рачуни и имовина, да му се забрани путовање и да се свакоме у Унији – под претњом кривичног гоњења – забрани да му пружи финансијску или било какву другу помоћ, да га запосли или да му позајми макар један евро. У име Савета одлуку је потписала висока представница Европске комисије Каја Калас.
Оптужба? Боуз је, како пише у образложењу, "учествовао у манипулацији информацијама и ширењу наратива који легитимишу и одржавају руску агресију на Украјину". Међу "доказима" је наведено да је "учествовао у ширењу антизападних и антиукрајинских дезинформација у Савету безбедности УН".
Човек је, дакле, кажњен и изопштен из друштва и зато што је говорио у Савету безбедности Уједињених нација – на форуму који постоји управо зато да би се о међународним питањима чула и супротстављена мишљења.
Тужилац, судија и порота у истој особи
Није било оптужнице, а ни суда. Нема суђења, нема саслушања, и, пре свега – нема права на одбрану. Докази су тајни. Казна се извршава одмах, оног тренутка када се име "јеретика" појави у Службеном листу ЕУ.
Некадашња ирска европосланица Клер Дејли (Clare Daly) подсетила је на нешто што је до јуче било опште место сваке демократије: влада не може да изрекне тешку казну грађанину, а да претходно не означи кривично дело, оптужи га и са том оптужницом изађе пред суд. "Тога од 2024. више нема. И све (око изопштења Боуза) је прошло готово без коментара", написала је Дејли.
Правни основ су Одлука Савета (ЗСБП) 2024/2643 и Уредба Савета (ЕУ) 2024/2642, којима је у октобру 2024. уведен режим тзв. хибридних санкција. Кључна реч је "дезинформација" – појам који се у европским прописима, од Акта о дигиталним услугама наовамо, понавља као мантра, а да нигде није јасно дефинисан. Такви и слични растегљиви појмови су кроз историју увек имали исту намену: да власт, попут својевремено инквизиције, може да прогласи кривим онога, ко јој се прохте.
Швајцарски професор Паскал Лотаз (Pascal Lottaz), предавач на Универзитету у Кјоту, згрожен, није бирао речи за осуду таквих поступака врха Европске уније: "Чак и да је неко од ових људи урадио оно за шта их оптужују – то НИЈЕ НЕЗАКОНИТО! Ширење информација заштићено је свим уставима широм ЕУ. Али Савет ЕУ то напросто прогласи 'непожељним' и онда против појединаца, чак и сопствених грађана, употреби инструмент спољне политике."
Боуз није усамљен случај. Француски коментатор Арно Бертран (Arnaud Bertrand) избројао је да је ЕУ овим последњим санкцијама због изговорене речи казнила већ осам сопствених држављана: троје Немаца (Алину Лип, Томаса Репера и Хусеина Догруа), троје Француза (Ксавијеа Мороа, Адријена Бокеа и Силвена Афуу), једног Литванца (Ернеста Мацкевичијуса) и једног Ирца – Боуза. Пре њих, у децембру 2025, на листу је доспео и швајцарски пуковник у пензији Жак Бо (Jacques Baud), некадашњи аналитичар швајцарске обавештајне службе, сарадник УН и НАТО-а и аутор десетак књига. Укупно, листа "хибридних" санкција уперених против непоћудних појединаца одавно је премашила седамдесет имена.
Бертран је побројао и шта је све погажено: подела власти (министри, дакле извршна власт, истовремено су тужилац, судија и порота), претпоставка невиности (члан 48 Повеље ЕУ о основним правима), право на правично суђење (члан 47), слобода изражавања и медија (члан 11), слобода кретања (члан 45) и право на рад и имовину (чланови 15 и 17). Шест темељних европских вредности, поништених једним потписом.
А онда Кафка. Немачког новинара Хусеина Догруа, који живи у Немачкој, неколико европосланика позвало је у Брисел да изнесе своју страну приче. Није могао да дође – због забране путовања, дакле због исте казне коју је хтео да оспори. Један од посланика, који је обавио четрдесет телефонских разговора да би му омогућио долазак, рекао је: "Ово је заиста као из Кафкиног романа."
Зашто је ово историјски пад
Да би се разумело колико дубоко се Европа срозала, треба подсетити шта су санкције биле некада. Вековима су биле оружје у односима међу државама – средство притиска на владе и режиме. После 11. септембра 2001 Савет безбедности УН почео је да саставља спискове појединаца повезаних са Ал Каидом и талибанима. Али чак и тада је Европа поставила границу. У чувеној пресуди у предмету Кади из 2008. године Суд правде ЕУ поништио је замрзавање имовине осумњиченог за финансирање тероризма, зато што му нису били саопштени разлози и зато што није био саслушан. Луксембург је тада поручио Савету безбедности: и осумњичени за тероризам има право на одбрану.
Осамнаест година касније исти инструмент, смишљен за терористе ван Европе, употребљава се против европских новинара и аналитичара – због изговорене или написане речи. Лисабонски уговор заједничку спољну и безбедносну политику изузима из надлежности Суда ЕУ; зато жртвама ове драконске мере преостаје само накнадна контрола законитости спорних санкција против појединаца. То значи да је санкционисани принуђен да се годинама парничи пред Општим судом у Луксембургу, а у међувремену су му сви рачуни замрзнути, док му за плаћање адвоката треба посебно одобрење.
Прво казна, а пресуда можда касније – то је сушта супротност владавине права.
Има ту и нечег дубљег. Када држава против сопственог грађанина употреби инструмент спољне политике, она га тиме проглашава непријатељем, лицем које је у служби страних сила. Тако се логика рата изврће, и окреће ка унутра. Новинар више није пуноправни грађанин, него мета.
Словеначки филозоф и социолог Томаж Мастнак, дисидент којег је својевремено прогонио југословенски режим, рекао је нешто што би морало да одзвања у Бриселу: у Титовој Југославији је добио на изјашњење писмену оптужницу, имао је адвоката и био је саслушан пред судом. Тај систем је, каже, био бољи од данашњег. Данашње санкције за њега су "израз властодржачке ароганције" и "чиста самовоља".
Јеретици, изопштење и ломача
Бертран је у праву када каже да се Европа враћа приручнику из времена пре просветитељства, када су монарх или црква одређивали шта је истина, одступање од ње називали "јерес", а јеретике изопштавали из заједнице – тако да нико није смео са њима да тргује, да их запосли или да им помогне.
Али то поређење је, ако ћемо право, неправедно; према инквизицији.
Римска инквизиција судила је Ђордану Бруну пуних осам година. "Саслушавала" га је, дала му прилику да се брани, тачније да се одрекне својих ставова, пре него што је 1600. спаљен на тргу Кампо де Фјори. Јованки Орлеанки је 1431. у Руану суђено пред црквеним судом, а четврт века касније нови поступак ту пресуду – поништава. И Галилеј је 1633. доживео својих "5 минута у суду". Инквизитори су бар осећали потребу за судницом и "суђењем". Брисел ни за то више не мари.
Најбоље поређење нуди Бертран сам: Баруха Спинозу, кога је 1656. изопштила португалско-јеврејска заједница у Амстердаму. "Херем", најстрожу казну, изрекло је веће старешина сефардске конгрегације Талмуд Тора због његових "страшних хереза" и "монструозних дела". Декрет о изопштењу налагао је да нико не сме да општи са њим ни усмено ни писмено, да му укаже било какву помоћ или учини неку услугу, да борави са њим под истим кровом, да му приђе ближе од четири лакта – и да чита било шта што је он написао.
Звучи познато? У ЕУ је емитовање РТ-а одавно забрањено, а судови већ расправљају о томе да ли је кажњиво и дељење садржаја руских медија. "Четири лакта" данас су замрзнути банковни рачун и државна граница.
Спиноза је потом написао "Теолошко-политички трактат", једно од темељних дела просветитељства, у којем доказује да у слободној држави свако сме да мисли шта хоће и да каже шта мисли. Два века касније Џон Стјуарт Мил у делу "О слободи" записао је: "Свако гушење расправе је претпоставка сопствене непогрешивости."
Не заборавимо ни Мартина Лутера. Едиктом из Вормса 1521. проглашен је одметником, а свима је забрањено да му пруже склониште, храну или пиће. Али пре тога му је цар Карло В издао "заштитну пропусницу" да би могао да дође пред царски сабор и представи своју одбрану. Пет векова касније Брисел је шкртији од Карла В: Хусеину Догруу није дозволио ни да отпутује на саслушање, још мање да се брани.
Стари Римљани имали су израз за то: aquae et ignis interdictio – забрана воде и ватре. Кажњеном нико није смео да пружи кров над главом, воду ни ватру. Тако је 58. године пре нове ере протеран Цицерон. Брисел је воду и ватру сада заменио евром.
Чак је и Совјетски Савез признавао потребу за судским процесом. Јосифу Бродском је 1964. у Лењинграду суђено за "паразитизам", а Сињавском и Данијелу 1966. за књиге објављене на Западу. Била су то суђења-фарсе, али су ипак била суђења. Са друге стране, Европска унија Боузу не суди – она му је забранила да ради и зарађује, и тако да приковала за друштвено дно, претворивши га у принудног "паразита". Бертран је то лепо сажео: ово је Спинозин декрет о изопштењу на званичном меморандуму ЕУ, уз мало Кафке.
Власт: министрy 27 држава ЕУ. Јерес: наводна "дезинформација". Изопштење: замрзнута имовина, забрана путовања и забрана да прокаженима ико ишта сме да помогне или плати.
Требало је да прођу векови верских ратова, расправа и рађање мислиоца попут Волтера, Канта и Мила да би се Европа изборила за једноставно начело: ниједна власт, ма колико била легитимна, не сме да буде коначни судија о томе шта је истина, а за своје речи човек одговара само пред судом, по законима који су донети одвојено од власти која оптужује. То начело Брисел сада укида.
Од Рошке до Брисела
Глас за санкције против Боуза дао је и словеначки министар спољних послова Тоне Кајзер из владе Јанеза Јанше. Није поступио другачије од своје претходнице Тање Фајон из владе Роберта Голоба, која је подржала санкције против Жака Боа.
Ту је цинизам на вишку – Јанша је 1988. био један од четворице ухапшених и изведених пред војни суд ЈНА у Љубљани, у процесу који је покренуо масовне протесте у Словенији. Испред војног суда на Рошкој улици хиљаде људи тражиле су слободу за четворицу. Јанша је у затвору имао редовне оброке. Зна се да је кусао ћуфте и лизао сладолед, а јео је и свеже трешње које му је доносио нико други до генерал Александар Васиљевић из врха КОС-а.
А у Европској унији? Данас је строго забрањено Шеју Боузу купити храну.
И још нешто: оптужени у "процесу против четворице" (у Словенији познат под скраћеницом ЈБТЗ) добили су у руке оптужницу, изашли пред судију и суд – ма какав тај суд био. Данас Јаншина влада гласа за то да се човеку, зато што мисли другачије, одузму сва средства за живот и забрани кретање – без оптужнице, без суда и без судије.
Словеначки као и европски централни медији о томе ћуте или извештавају кратко, хладно, некритички и послушно, као да се ради о административној вести. Ни за Србију ово није далека прича. Брисел од Београда упорно тражи да своју спољну политику усклади са заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ – укључујући и санкције. То је, дакле, "систем вредности" којем би Србија требало да се прилагоди.
Наследници Спинозе или његових прогонитеља?
Клер Дејли упозорава на још једну појаву: многи су одушевљени новим санкцијама само зато што не воле Боуза и не слажу се са њим. "Јавно навијање док се некоме одузимају права, класична је и ружна одлика репресивних режима, ма где постојали", написала је. Бивши британски посланик Џорџ Галовеј био је још краћи: Боуз је жртва "кенгур-суда" и претворен у "не-особу".
Не морате да волите тих осам изопштених људи да бисте видели проблем. Систем права и слобода створен је управо за оне које нико не воли – идеје са којима се сви слажу никада нису ни морале да буду заштићене. Зато је право питање оно које поставља Бертран: да ли желимо да Европа буде наследница Спинозе, Волтера, Галилеја и безбројних Европљана који су због другачијег мишљења патили или гинули – или наследница њихових прогонитеља?
За сада је одговор из Брисела јасан.
А питање Рика Санчеза и даље виси у ваздуху: Како човеку можеш да забраниш да једе – због његових идеја?