Суноврат ЕУ: Банкрот прагматизма и победа НАТО фанатика

Европска унија се увек дичила својим прагматизмом и успехом у постизању компромиса. Прагматизмом и компромисима се долазило до све вишег стандарда њених чланица, поједностављеног прелажења граница, конзумирања загарантованих слобода, напретка сиромашнијих држава... Али откако је ЕУ несмотреношћу својих вођа увучена у Украјини у "посреднички рат" између САД и Русије, све се окренуло наглавачке, па министар спољних послова Европске уније Жозеп Борељ ових дана машта о нужди да Москва буде "поражена на бојном пољу", док министар за унутрашње тржиште Тери Бретон наглашава да би европска одбрамбена индустрија требало да пређе на "модел ратне привреде". Нешто слично оснивачи ЕУ сасвим извесно нису сањали ни у најгорој ноћној мори.

Шта је разлог таквог посрнућа?

Део одговора лежи у европском конфромизму и одрицању од сопствене културе компромиса.

Сада се, на пример, у највишим институцијама ЕУ непрестано истиче да је најважније "јединство" чланица; што је постао крунски проблем Уније - подилажење наопаком "колективном размишљању" због којег европски лидери просуђују свет на основу искривљених верзија догађаја и одбацују све што се са тим виђењем не слаже.

Нова мантра

"Одлуку смо усвојили и сигурно је правилна, јер – ми смо је усвојили", то је нова мантра европских званичника упркос чињеници да подаци са терена (неуспех санкција према Русији уз поразе на ратиштима у Украјини) показују да им таква политика није донела очекиване резултате, напротив.

Описано размишљање стада и напор да се по сваку цену буде део већине, како свој део света виде западни лидери, било је карактеристично и за неке од протеклих катастрофа које су сустигле Запад.

Артур Слезинџер, саветник у Кенедијевој администрацији и противник (неуспеле) инвазије у "Заливу свиња" на Куби, касније је изјавио да су састанци који су се тицали те операције протицали у "чудној атмосфери прећутно подразумеване сагласности", уз признање да је и сам, иако је цео план сматрао глупим, на тим сесијама остајао - нем.

"То што нисам учинио ништа више осим што сам бојажљиво поставио пар питања, могу да објасним чињеницом да је мој порив да дигнем сва звона на узбуну био угушен околностима расправе", написао је Слезинџер.

Сасвим је могуће да ће у некој будућности и поједине главешине које ових дана седе у телима ЕУ на сличан начин описати своје данашње држање. Јер, осим Виктора Орбана и још неколицине политичара, већина представника држава ЕУ не усуђује се да ни за милиметар искорачи из политике рата и санкција коју диктира Вашингтон, а која се заснива на идеолошком и ратнохушкачком погледу на свет у коме је Русија "импријалистички агресор" – иако, као што је објаснио и амерички професор универзитета у Чикагу Џон Миршајмер, Русија у Украјини заправо води "одбрамбени рат".

Култура компромиса

Ту се крије и суштина проблема Европске уније: недостаје јој култура компромиса, која је срж прагматизма. У Бриселу очигледно нису схватили поруку Хенрија Кисинџера да је бити противник Сједињених Америчких Држава "опасно", а да је бити пријатељ Америке - "фатално".

Легендарни сингапурски дипломата Кишор Махбубани потрудио се да поједностављено објасни главни проблем данашње Европе: "Да сте ме раније питали где ће се догодити највећи рат и да ли ће бити близу Европе, рекао бих: 'Не, не, не, Европљани су тако напредни, толико су софистицирани, тамо нема ратова између држава, нема шанси за рат између европских земаља...' Био бих сигуран да је то регион који може да спречи рат. Али, као што видите, велики рат се не одиграва у Азији, већ на прагу Европске уније. Наравно, можете водити дуге дебате о томе шта је довело до рата у Украјини, али ако ме питате да ли могу да наведем један фактор, рекао бих да је то одсуство културе прагматизма у европским културама. Јер једино што је требало да ураде јесте да постигну компромис са Русијом. То би спречило рат. Та култура компромиса, која је суштина прагматизма, Европи недостаје. Занимљиво - из неког разлога је имамо овде (у Азији). Она је невидљива. Не можете да је видите. Али видите резултате – а то је одсуство рата. Одсуство сукоба и способност сарадње, упркос огромним разликама између земаља, иако су разлике између азијских народа много дубље и веће него између европских народа који на крају крајева припадају једној цивилизацији, једној вери, једној култури, једном грчко-римском корену. Ми (у Азији) то немамо. Имамо пуно различитости, али, некако – можда управо због те различитости – изградили смо културу прагматизма, научили да живимо једни уз друге, да пустимо друге да живе и имају мир..."

Махбубани је у истом даху упозорио да одрживи мир ни у Азији није загарантован, јер вреба велика опасност - покушај проглашења независности Тајвана, што би свакако изазвало велики рат. Како би се то избегло, предлаже решење – јачање мултилатералних институција, посебно регионалних, а које су подривене у Европи, на пример ОЕБС, који је изгубио своју улогу у односу на НАТО алијансу.

У Азији, међутим, иду у другом правцу и управо због (лошег) европског примера покушавају, упркос разликама, да у договоре укључе и Кину, јер је највећа и најважнија земља у региону.

"Европа је начинила једну од највећих грешака, посебно после 2014. године, када је дозволила избацивање Русије из групе Г8. Не можете да решите проблеме избацивањем некога ко вам је географски комшија. То је била представа, али и обмана која ништа није решила, већ је створила додатан проблем. Ми (у Азији) тако не радимо", објаснио је сингапурски дипломата, уверен да ће за десет година, ако истраје политика толеранције и компромиса, наступити "азијски век".

Ратници иза тастатура

У Европи видимо управо обрнуту слику. На последњем врху ОЕБС-а у Бечу, парламентарци из западних земаља, исти они који нису успели да убеде домаћине да унапред избаце руску делегацију са скупа - демонстративно су се покупили из сале када су у њу ушле руске колеге. А ипак су покупили дневнице за такав свој (не)рад, тачније, минирање сврхе ОЕБС-а…

Зато Европа још увек чека да се појави политичар или дипломата таквог кова какав је Кишор Махбубани.

У међувремену, уместо прагматичних политичара који би били способни да постигну компромис, на европском паркету сваког дана гледамо параду напаљених "ратника и ратница иза тастатура" који у скупоценој гардероби и савршеног мејкапа из разних прекрасних ентеријера позивају на наставак рата против Русије - до последњег Украјинца.

И ту долазимо до спознаје о разлогу за суноврат Европске уније: уместо да је воде прагматичари, главну реч држе НАТО фанатици.