Селективна правда МКС: Како је спасавање деце претворено у "злочин"

Издавање "налога за хапшење" Путина озбиљан је ударац за репутацију Међународног кривичног суда јер је сада без трачка сумње показао свету да и у тој међународној институцији седе поборници селективне правде

Вест да је председник Руске Федерације оптужен јер је наводно "недозвољено депортовао децу из окупираних територија Украјине на територију Русије" омогућила је политичарима и водећим медијима на Западу да за који сат уживају у осећању сопствене (над)моћи и узвишености. А заправо се ради о још једној самообмани и моралном посрнућу тог истог Запада.

Није ствар само у томе да је потез Међународног кривичног суда (МКС, енглески ICC) за Москву, која као и Вашингтон није подржала рад тог суда, "ништаван и непостојећи" (null анд воид). Издавање "налога за хапшење" уједно је озбиљан ударац за репутацију МКС јер је сада без трачка сумње показао свету да и у тој међународној институцији седе поборници селективне правде.

Да ли је ратни злочин спасавање деце или њихово убијање, питали су се после тог потеза МКС многи по свету, изненађени ароганцијом и пристрасношћу последњег потеза тзв. Међународног кривичног суда.

"Земље на које су извршили инвазију: 9. Убијени цивили: 11 милиона. Оптужнице ICC: 0," упозорио је један од коментатора на друштвеним мрежама, приложивши фотографију бивших америчких председника: Барака Обаме, Џорџа Буша Млађег и Била Клинтона.

Иста слика подстакла је на серију опаски другог коментатора: "Та тројица америчких председника су током 23 године илегално напали 9 земаља и побили на милионе цивила, али нико их не назива ратним злочинцима и нико за њих није издао налог за хапшење… Украјинци редовно муче и масовно убијају руске ратне заробљенике, бомбардују цивиле и стамбена насеља у Доњецку. Како то да МКС још није издао налог за хапшење ратног злочинца Зеленског? Хајде да разјаснимо ово - Џо Бајден у Авганистану убије дроном целу породицу од 10 људи, укључујући 7 деце, и то није ратни злочин. Путин евакуише децу из ратног подручја на сигурно - и то је проглашено за ратни злочин?! У каквом то свету живимо!"

Срамно ћутање

Многи упозоравају и на устрајно и срамно ћутање реченог суда у Хагу када су у питању злочини против Палестинаца: "Искрено питање - ако овако брзо може да се изда налог за хапшење председника Русије, велике светске силе, зашто још нема поступка за израелске ратне злочине?"

"Покретање кривичног поступка против председника Путина јесте пука симболика, јер Русија није уговорна страна МКС. Проблем је што је тај потез МКС заправо онемогућио дипломатију. Вашингтон је снажно притискао МКС, погледајте само аферу са одбијањем виза званичницима тог суда у прошлости. Или споразуме са новим чланицама НАТО-а после 1999. године о забрани изручења америчких држављана. Ни открића и докази Џулијана Асанжа никада нису коришћени за кривично гоњење оних који су умешани у ратне злочине у Ираку," осврнула се на вест из Хага некадашња аустријска министарка спољних послова Карин Кнајсл која због прогона којем је била изложена на "слободарском Западу" данас живи у – Либану.

Није заборављено ни да је некадашња америчка министарка спољних послова Мадлен Олбрајт у интервјуу за америчку ТВ станицу 1996. године хладнокрвно објаснила да је смрт пола милиона ирачке деце била нужна, како би се санкцијама срушио режим Садама Хусеина. Ако тим примерима додамо и погибију на хиљаде деце током америчког неселективног бомбардовања градова у Србији (тада у СР Југославији), Ираку, Либији, Сирији и многим другим државама - пристрасност МКС постаје још очигледнија.

Тужиоци МКС су "превидели" и чињеницу да су у подручјима на истоку Украјине снаге кијевског режима осам година некажњено бомбардовале цивиле, због чега је страдало преко 14.000 људи, међу њима више стотина деце.

И док су припадници украјинских снага цивиле у тим подручјима током последњих ратних сукоба употребљавали као "живи штит", Русија је то становништво спасавала, да би сада њен председник заједно са комесарком за људска права био оптужен због наводних незаконитих "депортација".

Римски статут

Хипокризија Запада изашла је на видело и захваљујући ликовању америчких званичника који су упркос "шизофреној" позицији у којој су се нашли подржали потез МКС, мада Вашингтон редовно санкционише функционере тог истог суда, а од 2002. има чак и закон који америчкој администрацији дозвољава да употреби и војну силу против МКС или државе која би се усудила да ухапси америчке грађане осумњичене да су виновници ратних злочина.

САД су у више наврата оптуживане за ратне злочине, укључујући ликвидације цивила, незаконита хапшења, злостављања и мучења затвореника, као и употребу недозвољеног хемијског оружја, али је поступак тужилаштва МКЦ у вези с америчким злочинима у Авганистану после санкција, које је Вашингтон увео функционерима хашког суда - брзо угашен.

Отуда је са подизањем налога за хапшење Владимира Путина тај трибунал свету доказао колико је компромитован и пристрастан. До сада је Римски статут пописало 123 држава, али међу чланицама трибунала нема ни САД, ни Русије, као ни Кине, Индије, Турске, Саудијске Арабије и многих других земаља које уистину представљају – већину света. Потписница није ни Украјина.

Оснивање МКС је само још један од неславних покушаја да се постигне међународна правда. Идеја се родила далеке 1474. године када је суђено Петеру фон Хагенбаху у Бреславу у Немачкој због "насиља над Богом, законима и људима" јер је својим трупама дозволио да пљачкају освојени град и некажњено убијају цивилно становништво.

Следећи озбиљнији покушај уследио је тек после Првог светског рата, када су савезници установили Међународни кривични суд. Подухват је јалово завршен подизањем оптужнице против 12 немачких официра, док су главни кривци остали некажњени.

Уследила су успешнија суђења после Другог светског рата одржана у Нирнбергу и Токију, али је и то махом била "правда победника". За злочине савезника, бацање нуклеарних бомби и спаљивање Дрездена, као и уништавање других градова - нико није био осуђен.

Присилно средство

Међународни суд правде у Хагу за злочине почињене на територији бивше Југославије (ICTY) основан је Резолуцијом Савета безбедности бр. 8277. И тај је каријеру неславно окончао, што се могло наслутити још приликом његовог оснивања, јер је суд замишљен као "присилно средство" у складу са седмим поглављем Повеље УН. Укратко, тај суд није био пунокрвна правосудна институција, већ "принудно средство за осигурање мира".

Необјективност ICTY огледала се и у честом мењању његових правила. Чак су и невладине организације које су ICTY здушно подржавале, после ослобађајуће пресуде хрватским генералима 2012.  признале да "правда није задовољена".

ICTY није судио ни злочинцима из НАТО пакта који су 1999. бомбардовали СР Југославију; одбачена је чак и истрага о почињеним злочинима.

По свему судећи, свој пут ће на исти начин као и његови претходници завршити и МКС, још једна од институција под паском Запада коју је потребно озбиљно ревидирати после успостављања новог, мултиполарног међународног поретка и одбацивања садашње политике селективне правде. Што је само по себи – највећа неправда.