Како далекосежне су последице пропагандног рата који се води у Украјини на маргинама америчког посредничког рата против Русије, могло се видети недавно и на примеру уредника Радија Нови Зеланд (РНЗ). Он је суспендован јер је публици преносио истините чињенице о рату у Европи, а уз то је вести западних агенција допуњавао објашњењима да је "револуција на Мајдану", на пример, заправо била пуч, да је некадашња "проруска влада у Кијеву" била уистину изабрана на демократским изборима, а да је "прозападна власт Владимира Зеленског" прогонила етничке Русе…
Извршни директор новозеландске националне радиотелевизије Пол Томпсон је ове допуне означио за "прокремљско смеће" - иако у њима није било ничег неистинитог или чињенично нетачног. Томпсон је у радио интервјуу рекао да ће новинарске службе прегледати хиљаде чланака "назубљеним чешљем". Већ су их прегледали 250 и открили 16 "неприкладно уређених". Сви су "исправљени" уз приложену уредничку белешку…
Ово је само један од последњих и неретких примера цензуре у водећим западним медијима.
Право лице
Европска унија, која се у блиској прошлости дичила својим вредностима, пре свега поштовањем слободе мисли и говора, показала је право лице у тренутку када је нови власник Твитера одлучио да компанију повуче из ЕУ "кодекса за борбу против дезинформација".
Комесара ЕУ за унутрашње тржиште Тијери Бретона је искорак Твитера толико разбеснео да је отворено запретио Илону Маску: "Можете да бежите, али не можете да се сакријете!" Званичник ЕУ је Маску поучио да ће према новим европским правилима "поред добровољних обавеза, борба против дезинформација од 25. августа бити и законска обавеза према Закону о дигиталним услугама".
Маск и Бретон су се, иначе, сукобили већ првог дана када је милијардер твитом "птица је ослобођена" обзнанио да је преузео управљање. Бретону је слобода толико засметала, да је написао: "Илоне, у ЕУ ће птица летети према нашим правилима!"
Европска комисија планира да продуби ограничавање слободе медија оснивањем сопственог органа за медијску контролу преко којег ће координисати и надгледати цензуру у свим чланицама ЕУ.
Та "новина" је процурела после посете потпредседнице Европске комисије и комесарке за вредности и транспарентност Вере Јурове Берлину. "У многим земљама јача наратив да Русија није агресор, већ жртва", пожалила се Јурова немачком таблоиду "Билд", чиме је нехотице признала да за ЕУ "борба против дезинформација" уистину није бој против лажних информација, већ против оних које одступају од заповеђеног "наратива" Уније.
Упитне санкције против медија
На сличан начин је немачки политиколог Флоријан Тепфл, згрожен сазнањем да неколико милиона Немаца посећује сајт РТ-а најмање једном месечно упркос томе што је блокиран у Немачкој, позвао Берлин да оштрије регулише "стране пропагандне медије".
Ретки су они који упозоравају да се цензуром урушавају сами темељи на којима почива ЕУ. Да су санкције против руских медија можда "разумљиве", али ипак и "упитне са становишта европског права", наводи се једино у Извештају о основним правима који деценијама издаје десет немачких организација, међу којима су Међународна лига за људска права и ПроАзил.
Санкцијама упереним против руских медија "цензуришу се садржаји и право да свако изгради сопствено мишљење", пише у извештају правник Ролф Геснер и истиче да морају бити допуштене и информације и наративи који се некоме не допадају. "У елементарне потребе човека спада то да се информише из што више извора, да прошири сопствено знање и тако развија своју личност", цитира Геснер једну од пресуда немачког Савезног уставног суда. Могао је да цитира и Општу декларацију о људским правима и њен 19. члан који без сенке сумње доказује да европски лидери газе међународно право и сопствене законе.
"Свако има право на слободу мишљења и изражавања, што обухвата и право да не буде узнемираван због свог мишљења, као и право да тражи, прима и шири информације и идеје било којим средствима и без обзира на границе", пише у том члану који обавезује све чланице УН.
Јасно је да 27 држава које повезује ЕУ својом медијском блокадом руских медија – грубо газе Декларацију о људским правима. Оно што чуди у европском случају пропагирања цензуре није толико глад европских комесара за цензуром (с обзиром на то да је тај порив урођен свакој власти), већ је застрашујућа лакоћа којом је већина западних медија напустила положаје на најважнијем бојном пољу, уместо да се боре за сопствену слободу.
Слобода јавне речи
Није увек било тако; ових дана нас је напустио Данијел Елсберг који је пре више од пола века смогао грађанске храбрости да медијима дотури документе који су открили да су америчке владе лагале јавност о вијетнамском рату. У његово време су "Њујорк тајмс" и "Вашингтон пост" били на бранику борбе за слободу јавне речи, док данас објављују махом једностране извештаје о украјинском рату и Русији, малициозно нападајући "непријатеље демократије", дакле – Запада.
Ништа боље није ни у Британији, где власти без икакве судске пресуде већ годинама држе утамниченог Џулијана Асанжа јер је свет упознао са ратним злочинима Америке и њених сатрапа током различитих војних интервенција у Азији и Африци. Уместо да у затвору заврше ратни злочинци, у ћелији у Лондону чами новинар и публициста, оснивач "Викиликса" Џулијан Асанж.
Размере капитулације европских медија још су видљивије на историјској позадини протеклих борби за слободу штампе. Иронијом судбине, британски лист "Тајмс" је управо током Кримског рата (1854–1856) извојевао можда највећу победу над тадашњим властима у Лондону. Лондонски дневник је својим читаоцима тада ексклузивно приказивао фотографије ратних сукоба које је снимио Роџер Фентон, иначе оснивач Краљевског фотографског друштва, а још важнији су били чланци Вилијама Хауарда Расела. Расел је без зазора критиковао недостатке британске команде: лоше наоружање, грешке у војној тактици, неодговарајућу медицинску службу... "Три добијене битке", рекао је тим поводом британски министар унутрашњих послова, "не би биле довољне да надокнаде штету којој су ови чланци нанели Енглеској". На крају је извештавање "Тајмса" допринело и паду Аберденове владе.
"Степен информисаности који је овај дневни лист достигао када је реч о најповерљивијим пословима ове државе мучан је, понижавајући и несхватљив", јадао се британски премијер. Власт је новинарима "Тајмса" покушала да пришије да су шпијуни, али је моћ медија на крају однела превагу, а критика довела до модернизације британске војске. Едвард Булвер-Литон, популарни енглески писац, дигао је у Парламенту глас у одбрану лондонског дневника: "Када би будућим генерацијама требало донети доказ о енглеској цивилизацији 19. века, не бих изабрао ни наше докове, ни наше пруге, ни наше јавне грађевине, ни наш парламент… Да бих тако нешто доказао, био би ми довољан један број 'Тајмса'."
А данас? Незабораван је био, подсетимо, прошлогодишњи пример "самоцензуре" у самом врху ЕУ, када је шефица ЕК испрва нехотице потврдила бројку о (до тада) 100.000 убијених украјинских војника, а потом тај део снимка - избрисала...
Нема сумње да би Булвер-Литон век и по касније био разочаран извештавањем "Тајмса", с обзиром на то да западни медији о украјинском рату производе уједначене пропагандне записе, при чему – као што нам је показао и пример новозеландске националне радиотелевизије - цензуришу чињенице које не одговарају њиховим владама или украјинским званичницима. А управо је оно што називају "прокремљским смећем", ако је судити према мерилима славног британског писца Едварда Булвер-Литона – доказ цивилизације 21. века.