Тотална цензура: Изручење Асанжа у зори "совјетске контроле" западних медија

Ратови и сукоби великих сила све више заклањају поглед на ништа мању трагедију која се у њиховој сенци одвија на светској позорници - на мрачну будућност новинарства коју најбоље предсказује трагична судбина Џулијана Асанжа, оснивача "Викиликса", публицисте и новинара који се усудио да човечанству покаже мрачне тајне америчких злочина почињених широм кугле земаљске.

Правне опције Џулијана Асанжа су безмало исцрпљене. Лондон би могао да га изручи Вашингтону сваког трена. Ако буде осуђен, извештавање о девијацијама и мрачним тајнама власти постаће злочин. Судија Вишег суда у Лондону Џонатан Свифт, познат по томе да је раније радио као адвокат за разне агенције британске владе (стога су му, по сопственом признању, омиљени клијенти "безбедносне и обавештајне агенције"), одбио је две жалбе адвоката Асанжа на његово изручење Америци. Налог за екстрадицију је још прошлог јуна потписала тадашња британска министарка унутрашњих послова Прити Пател.

Асанжов правни тим поднео је прошле седмице коначну молбу за жалбу, последњу опцију која му је доступна у британском правосуђу. Уколико молба буде усвојена, о случају би могла да расправљају двојица нових судија Вишег суда. А ако буде одбијена, Асанж би могао да буде одмах изручен Америци где намеравају да му суде по 18 тачака оптужнице и, пре свега, због кршења Закона о шпијунажи. Предвиђена казна затвора? 175 година.

Горка спознаја

Једина нада за блокаду екстрадиције јесте одлука Европског суда за људска права, али је под знаком питања хоће ли бити благовремена и да ли би британска влада уопште поштовала одлуку суда у Стразбуру. "Изручење Џулијана Асанжа биће следећи корак у успореној егзекуцији издавача и оснивача "Викиликса" и једног од најважнијих новинара наше генерације... Запањен сам овим бруталним фронталним нападом на новинарство као и изостанком негодовања јавности, посебно медија. Позив "Њујорк тајмса", "Гардијана", "Монда", "Шпигла" и "Ел Паиса" (који су, сви одреда, оберучке објавили материјал који им је својевремено доставио Викиликс) да се одустане од оптужби и изручења, не само да је недовољан, него је и страшно окаснио. Сви јавни протести којима сам присуствовао у одбрану Џулијана Асанжа у САД, слабо су посећени. Наша пасивност нас чини саучесницима у сопственом ропству", оценио је познати колумниста Крис Кеџис.

У његовим речима крије се још једна горка спознаја која је испливала на површину приликом објављивања "експлозивног" чланка Симора Херша, у коме је овај ветеран америчког истраживачког новинарства и добитник Пулицерове награде описао како је администрација америчког председника Џоа Бајдена, уз помоћ Норвежана, у Балтичком мору дигла у ваздух три од четири цеви гасовода Северни ток 1 и 2.

Водећи амерички медији нису пренели Хершово откриће, напротив, завили су се у мук, да би на крају ЦИА, како нас је захваљујући својим изворима опет обевестио сам Херш, покушала да заташка цео случај. Тада је чак и Јутјуб цензурисао Хершов коментар за портал "Democracy Now!", што је запањило познатог коментатора Патрика Лоренса. 

Лоренс се тим поводом сетио згоде која пластично дочарава суштину таквог заташкавања у наводно слободним западним медијима. Анегдоту је чуо од познаника из Русије, иначе професора социологије на Московском државном универзитету који је током совјетске ере обављао саветодавне функције у Централном комитету и Политбироу.

Сви пишу исто

Током периода совјетско-америчког детанта седамдесетих, амерички Стејт департмент понудио је да двојицу званичника руског Министарства спољних послова поведе у обилазак Сједињених Америчких Држава. Посетили су пет градова: Њујорк, Вашингтон, Чикаго, Лос Анђелес и Сан Франциско. Домаћини су се побринули да гостима из Русије покажу чари Запада којима су желели да фасцинирају совјетске посетиоце. Између Американаца и Совјета се током путовања развила чак и мрвица другарства. Када су стигли у Сан Франциско, последњу тачку путешествија, и када је дошло време за опроштај, домаћини из америчког министарства спољних послова упитали су двојицу совјетских посетилаца које аспекте америчког начина живота би издвојили као посебно занимљиве.

Одговор је стигао као из топа: у Совјетском Савезу све новине у 11 временских зона свакодневно пишу исте ствари с обзиром да се у њиховој домовини медијима рутински каже шта да објаве, а шта да изоставе, објаснили су гости из СССР-а својим новостеченим америчким пријатељима.

"А овде, у Америци, нисмо уочили цензуру ни у једном граду који сте нам показали. Па ипак, где год сте нас водили, када смо читали локалне новине – видели смо да све пишу исто! Од Њујорка до Калифорније, ништа што смо прочитали није се међусобно разликовало."

Укратко, совјетске званичнике је очарала софистицирана, невидљива контрола информација у "слободним" америчким медијима. Анегдота из прошлих времена указује на срж проблема западних медија, као и на разлоге бестијалног прогона Џулијана Асанжа и других новинара који се усуде да одскоче од наметнутих наратива.

"Погрешна" питања и "погрешне" приче

"Постоји екстерно наметнута цензура и унутрашње наметнута цензура, и ова последња на делу, виђена први пут и то из прве руке, опчинила је двојицу совјетских функционера. Груба цензура наоко није лепа, признао је Леонид, мој руски познаник. Али невидљива цензура није ништа мање ефикасна, нагласио је он. Сви у мејнстрим новинарству знају где је граница и ако искораче изван ње - неће дуго радити у мејнстрим новинарству", објаснио је Патрик Лоренс.

И управо ту се крије подмукла замка уграђена у саме темеље данашњег новинарства, а коју је на светлост дана избацио и рат у Украјини; чињеница је да није тешко доћи до података ко је први почео, ко је провоцирао, у чијем интересу је рат између Украјинаца и Руса, а упркос томе можемо на прсте једне руке да набројимо западне медије, коментаторе и аналитичаре који су способни да о томе слободно и истинито извештавају.

Зашто чак и реномирана журналистичка имена немају храбрости да своју публику обавештавају целовито, истинито? Сетимо се заточеног Џулијана Асанжа - његова судбина служи као баук због којег већина новинара "избегава да крене путем којим се ретко иде". Уредници и новинари знају како ће им завршити каријере уколико почну да постављају "погрешна" питања и истражују "погрешне" приче. Застрашивање, то је "суптилни метод" који примењују властодршци на Западу како би преко себи наклоњеним власницима медија "обликовали" јавно мнење.

"Бекство од слободе"

"Питање интернализоване цензуре, опште познато као аутоцензура, дуго ме је заокупљало. Много пута сам гледао како се новинари зарад професионалне каријере покорно прилагођавају 'немом језику' који им диктира шта смеју да кажу, а шта да оставе неизречено. И онда, како време пролази, видите их како су постали љути гласноговорници мисли и веровања која су им наметнута, потпуно убеђени да су то њихове сопствене мисли и уверења и да су до њих дошли независно и самоиницијативно", пише Лоренс. У истом даху цитира "Бекство од слободе" Ериха Фрома како би објаснио механизам потчињавања слободних људи диктатури узурпатора и оспорио конвенционално веровање да је модерна демократија остварила прави индивидуализам ослобађањем појединца од свих спољашњих ограничења.

"Поносни смо што се не подвргавамо никаквом спољашњем ауторитету, што уживамо слободу изражавања својих мисли и осећања, те узимамо за готово да та слобода скоро аутоматски јамчи нашу индивидуалност. Међутим, право на изражавање мишљења значајно је једино ако смо у стању да имамо властито мишљење; ослобођеност од спољашњег ауторитета је трајни добитак једино ако су унутрашњи психолошки услови такви да смо кадри да успоставимо властиту индивидуалност. Да ли смо ми тај циљ достигли или да ли му се бар приближавамо?", пита Фром.

Сведоци смо да новинари водећих западних медија махом не умеју да занемаре притисак анонимних, спољашњих ауторитета попут јавног мњења и "здравог разума". Страх да буду другачији тера их да се прилагоде ономе што власт, власник медија, јавност... очекује од њих. "Компулзивна усклађеност", како је назива Фром, разлог је зашто се на Западу "случај Асанж" помиње само на маргинама друштвеног живота док водећи светски медији, они који су богато профитирали када су објављивали "Викиликсове" тајне документе, сада или ћуте или млако протествују због тортуре којој је изложен оснивач "Викиликса".

Интензиван притисак

"Амерички медији су једнако ригорозно контролисани путем механизама интернализоване цензуре као и било које новине у било ком од 'ауторитарних' друштава за које тврдимо да мрзимо њихов недостатак слободе", закључује Патрик Лоренс. Трачак наде нуде независни издавачи, платформе као што су Substack, Rumble, Телеграм канали и слично. Што намеће питање може ли се постојање независног новинарства угушити тоталитарним системом цензуре?

Марк Андресен, оснивач "Нетскејпа", компаније за веб услуге и утицајна личност у Силицијумској долини, у пролеће 2022. најавио је управо то: "Предвиђам суштински идентичне политике цензуре, 'деплатформисања' на свим слојевима интернета. На мети су ИСП-ови клијента и сервера, платформе у облаку, ЦДН-ови, мреже плаћања, оперативни системи клијената, претраживачи, е-поште клијената... Уз ретке изузетке. Притисак је интензиван!"

Шта нам преостаје у тренутку када смо суочени са ером тоталне цензуре? Брисел се више ни не труди да прикрије агресивну цензуру, што потврђује и последња одлука да дозволи шпијунирање телефона и компјутера новинара у Европској унији. Претплата на независну публикацију по вашем избору јесте добар почетак, предлаже Андресен. Али то није довољно. Треба оснивати нове медије и борити се за њих, и борити се за опстанак свих, а нарочито оних, које највише нападају. А пре свега треба црпети информације из што више различитих извора. И још посебно оних које поједине владе покушавају да ограниче, и против којих – грубо газећи међународно право – сада ригорозне мере уводи и Европска унија.