Словеначки политичари су на тежи начин спознали горку истину о америчкој спољној политици коју је недавно сликовито описао Лоренс Х. Самерс, својевремено главни економиста Светске банке и високи функционер у администрацијама председника Била Клинтона и Барака Обаме: "Познаник из земље у развоју ми је једном приликом казао: 'Види, вредности за које се залажете на Западу, свиђају ми се више него кинеске. Али, када се договарамо о послу са Кинезима, добијемо и аеродром. А кад се договорамо са вама (Американцима) – све што добијемо, јесте предавање'."
Сличан наук је сада искусила и Словенија, тешко погођена недавним катастрофалним поплавама. Штета је огромна, још се не зна коначна цифра, власт тврди да није мања од седам милијарди евра. Многе земље, посебно из региона, укључујући и Србију, одмах су прискочиле у помоћ. Српска војска је послала своје припаднике и хеликоптер, хрватска такође. Немци су подигли привремени мост који је одсечене северне словеначке регије поново повезао са светом… Аустријанци су донирали 200.000 евра…
А Америка? Послала је шест стручњака да "проуче ситуацију". Наводно се тиме још увек баве. Шта заправо раде, не зна нико. И то је све што се тиче америчке помоћи.
Празних руку
А онда се прочуло да у посету Словенији изненада долази делегација високих америчких политичара, најзначајнија у последњих шест година. Иако заогрнута велом тајне, што се тиче сврхе доласка, штура вест је подстакла наду да са америчким изасланицима стиже и америчка помоћ поплављеној Словенији.
Ако преко океана не могу да дотуре тешку механизацију за чишћење затрпаних речних корита, поплављени не би били гадљиви ни на помоћ у доларима. Није тајна да су новци најпотребнији влади премијера Роберта Голоба која обећава обнову земље, а пара ниоткуда. Уз то, Бајденова администрација је показала да уме да буде широке руке према савезницима; само Украјини је послала више од 100 милијарди долара.
Нестрпљење међу домаћинима на сунчаној страни Алпа расло је од тренутка када се у Љубљани, на турнеји "по региону", почевши од Кијева, зауставила десеточлана америчка делегација састављена од демократа и републиканаца. Уз пратећу свиту стигло је укупно девет сенатора и један конгресмен на челу са Робертом Менендезом (Демократска партија), председником Одбора за спољне послове Сената, и републиканцем Линдзијем Грејемом. Словеначки премијер је позван на разговор у здање средњевековне љубљанске тврђаве. Што се теме тиче, америчка и словеначка страна су се завиле у мук.
Тек сутрадан су Менендез и Грејем стали пред камере словеначких медија на аеродрому Брник, тик пре него што ће се укрцати у авион и одлетети из Љубљане. Похвалили су Словенију оценом да је "на правој страни историје" јер устрајно нуди помоћ Украјини (у оружју и свему што Вашингтон одреди), и зато је убрајају "међу земље које нису проблематичне". Укратко, Словенија за Вашингтон није "део проблема, већ део решења". Задовољни су, јер је словеначка помоћ Украјини превазишла сва (америчка) очекивања. Узгред су споменули и луку Копар у којој амерички сенатори виде "велики потенцијал". Потенцијал за шта? Транспорте оружја, искрцавање америчких трупа, извоз украјинског жита? Нису прецизирали.
"Био сам у Кијеву пре 10 дана. Украјинци су одлучни да победе Русе и без обзира ко буде председник САД, они ће имати нашу подршку," подвукао је Грејем. "Ако будемо сматрали да Путин жање успех, онда је Тајван следећи. Али ако у њему видимо губитника, свет би био много стабилнији", оценио је Грејем, без улажења у полемике зашто је Америка изазвала Русију на војну акцију и зашто наставља да на сличан начин провоцира Кину одступивши од "политике једне Кине", утабане још 1978. у време Кисинџера и Никсона.
Да ли раде телефони?
Домаћини, последње три деценије податни за све каприце америчке политике, нису ништа од реченог проблематизовали у ишчекивању да ће гости пре одласка саопштити и какве су им поклоне донели. Најзад, ради се о највећем словеначком савезнику, "јединој суперсили на свету".
Али, ништа од тога. Разочарање је било готово опипљиво – амерички сенатори Словенији нису дали ништа изузев магловитог обећања да ће јој Пентагон, можда, дотурити неки понтонски мост. Колико, када, нејасно. Бар слаткоречивост није изостала. "Ово је поражавајући тренутак за вашу земљу, уништено је много инфраструктуре. Можемо да вам помогнемо привременим мостовима да би привреда и држава кренули у смеру опоравка. Кад се вратимо кући, без обзира на партијску припадност, скренућемо пажњу на потребе ваше земље. Обавестићемо колеге у Конгресу, администрацију, позваћемо Пентагон", обећао је Грејем.
Остала је дилема – јесте да је инфраструктура уништена, али телефони раде, зашто одмах не позове Пентагон…
Оно што је многе изненадило, јесте да су словеначког премијера задовољиле похвале и необавезујућа обећања између много врста помоћи за које је могао да замоли америчке политичаре који одлучују о животу и смрти, тренутно, Украјинаца. Још посебно јер су друге државе, европске, Словенији већ најавиле слање 40 привремених мостова; неки су већ стигли и постављени, јер ствар је хитна – све мора бити готово док не почну јесење кише. А држави, грађанима, највише треба новац, тим пре што осигуравајућа друштва жртвама поплава нуде свега неколико хиљада евра одштете за куће вредне 100 пута више које су им однеле бујице и клизишта.
Да све буде горе, државни Завод за статистику је нетом признао грешку у рачуници због које је словеначки БДП – у великој мери због санкција уведених Русији по диктату Америке и последичне енергетске кризе – смањен за чак две милијарде евра!
Али ни то није најгоре.
Најсрамнији цинизам
Још горе је што су се словеначки политичари клањали неким од највећих хушкача рата из редова јастребова америчке политике из захвалности на обећању да ће, можда, и поплављеној Словенији уделити мрвицу помоћи.
"Реч је о озлоглашеном сенатору Линдзију Грејему који је недавно током посете Кијеву изјавио да је америчка инвестиција у украјински рат 'најбољи новац који су САД икад потрошиле'. Дакле, 'најбоља америчка инвестиција' захваљујући којој Америка исцрпљује Русију без губитка иједног свог војника. То је најгори и најсрамнији цинизам", написао је Јоже П. Дамијан, економиста и професор на љубљанском Правном факултету, огорчен због сервилности домаћих лидера.
И док амерички сенатори поплављенима у Словенији нису донели ништа, нису скривали намеру да нешто – однесу. Још уочи доласка у Љубљану су намирисали "пословну прилику", па су код премијера Голоба отворено лобирали за изградњу другог блока нуклеарке Кршко у режији америчког "Vestinghausa". "Предводите напоре за обнову нуклеарне индустрије у овом делу света", похвалио је Грејем Словенију и не часећи часа у следећој реченици изразио очекивање да ће словеначка влада изградњу другог реактора, као и у случају првог, изграђеног у време СФРЈ, поверити "Vestinghausu".
"'Vestinghaus' је одавно у повлашћеном положају иако више нема сопствену производњу, сад је само 'инжењер' који продаје већ 40 година застарелу технологију. У међувремену су је развијале Кореја, Русија, Кина. Пре свега је кинеска на апсолутном технолошком врхунцу. Али ми ћемо, наравно, куповати гњила јаја од Американаца", прокоментарисао је срамно лобирање америчких сенатора професор Дамијан.
Цена америчког савезништва
Нема сумње, Лоренс Х. Самерс је био још како у праву. Уместо да Американци у Словенији оставе нешто конкретно, као што чине Кинези који партнерима на Глобалном југу граде путеве, аеродроме и луке, амерички сенатори су Словенцима одржали предавање на тему "зелене технологије" и "ко је на правој страни историје". И не само то – нису се ни тиме задовољли, већ су се намерили да са собом нешто и понесу: бар један велики посао у корист неконкурентног "Vestinghausa". Цена америчког савезништва је сваким даном све виша, чак и за оне који верују да још могу да га приуште.
Марта 2003, приликом референдума о уласку у НАТО, многи грађани Словеније су наивно заокружили "да" верујући да уласком у западни пакт држава добија "безбедносни кишобран" за јефтине паре. Европски сафари десеточлане екипе америчких сенатора од Кијева до дестинација у земљама региона открио је, међутим, да је Словенија добила само папрено скупа предавања уз пад животног стандарда, инфлацију, деиндустријализацију, "право" да купује скуп амерички течни гас… И, не заборавимо – "привилегију" да послује са повлашћеним "Vestinghausom".