У рату ништа не можете препустити случају, поготово не својеглавости ваших запослених, нарочито ако су то новинари. Тако се може формулисати крилатица вођства немачке јавне телевизије АРД коју финансирају немачки порески обвезници.
По среди је упутство на 44 густо куцане стране под насловом "Речник извештавања о сукобима на Блиском истоку" које је допало шака сајту Nachdenkenseiten. Упутство носи ознаку "За интерну употребу" и датум: 18. октобар 2023. године. Реч је о својеврсном "лексикону" намењеном припреми репортера радија и телевизије АРД како да извештавају о блискоисточном сукобу.
На страни 3 и 4 дат је пример извештавања дневног листа (Tageschau) од 9. октобра ове године, где су новинари добили следећи "савет": "Морамо из дана у дан да пазимо да ли и како да користимо, на пример, реч 'рат'. У вези с тим, као што следи: И даље ћемо говорити о 'нападу(има) из Газе на Израел' или 'терористичком нападу(има) на Израел'. Мада може да се користи и фраза 'рат против Израела'. Оно што треба избегавати по сваку цену јесу кованице попут 'спирала насиља' и – 'ескалација на Блиском истоку' јер оне не описују на адекватан начин тренутну ситуацију после суботе (7. октобра). Ситуација је сложенија. Такође, пазите како тачно користимо реч 'напад': у овој ситуацији се ради о 'израелским контранападима на Газу'. Скраћено можете рећи или написати 'напади на Израел и Газу'."
Следеће упутство је још експлицитније: "Клоните се израза 'Хамасови борци'! Као што је већ истакао главни уредник, не треба еуфемистички писати и говорити о Хамасовим 'борцима', него о терористима. Синоними подразумевају 'милитантне исламисте' и 'милитантне Палестинце'. Може и 'терористичка милиција' или нешто слично... За разлику од израелске војске, Хамас у својим акцијама не прави разлику између војних циљева и цивила. Уместо тога, Хамасов циљ је 'уништење Израела'. У име тог циља прибегава терористичким методама као што су напади, неселективно ракетирање и слично. Исто важи и за припаднике 'Исламског џихада' који су учествовали у нападу Хамаса... У овом случају је Хамас неочекивано напао Израел – зато морамо да говоримо и пишемо о 'нападу Хамаса на Израел' или 'нападу на Израел'."
"Упутства за рад"
Остатак тог обимног штива обилује сличним "упутствима" и натукницама шта извештачи смеју да пусте у етар, а шта не. Даљи осврт на ту тему вероватно није ни потребан - јасно је да се ради о типичном примеру цензуре и оркестрираног извештавања. Оно што је индикативно, јесте да су поводом украјинско-руског сукоба новинари АРД извештавали управо обрнуто. Нису пренебрегавали патњу и број цивилних жртава већ су их потенцирали, мада је у Украјини било много мање цивилних жртава као и страдања украјинског цивилног становништва, док у Гази, где је неселективно бомбардовање густо насељених градова свакодневна појава, поменутим "поступком" смањују одијум публике због ужасно великог броја мртвих палестинских цивила, нарочито деце, више од 5.000.
Према каквим смерницама се на тзв. Западу праве извештаји треба имати на уму и када се конзумирају и други садржаји припремљени у западним новинским кухињама које слепо следе оваква "упутства за рад" или чак често само преписују реченице и ставове из наводно "кредибилних извора" као што су ДПА, АП, АФП, Ројтерс и сличне агенције.
Слична цензура галопира и на друштвеним мрежама. Мета, матична компанија друштвених медијских платформи Фејсбук и Инстаграм, признала је у прошлогодишњем извештају да је њена "политика говора" нанела штету основним људским правима палестинских корисника током израелске агресије на Газу у мају 2021. године, током које је убијено скоро 250 Палестинаца, укључујући 66 деце.
У овом замешатељству је очигледно посебно срамотна улога припала Немачкој која је поново склизнула на морално дно Европе.
Немачки пример
Док се широм Европе нижу демонстрације подршке Палестинцима, Немачка, некада мотор Европе и узор остатку Европске уније, изабрала је сасвим други пут. Одмах пошто је 150.000 људи изашло на улице Лондона како би показало солидарност са становништвом Газе, следећег дана се из истог разлога окупило једва 1.000 демонстраната на Потсдамер плацу у Берлину. Седам минута уочи почетка скупа, полиција је саопштила да је скуп забрањен. Потом су полицајци почели да туку, прскају сузавцем окупљене и хапсе демонстранте. И све то упркос чињеници да скуп није био намењен идолизацији Хамаса, већ подршци угњетаваним Палестинцима.
Забрана скупа је била "превентивна"; иако се није догодило ништа што би се косило са законом, берлинска полиција је тврдила да би "могло да се догоди нешто незаконито". Чиме је погажено право грађана на слободно окупљање (члан 8. немачког Основног закона, тј. устава). "Берлин забрањује све пропалестинске демонстрације већ готово две године. Сада на Херманплацу, на Зоненалеји и око Нојкелна полиција малтретира појединце због ношења палестинског шала (kuffiyeh). Забранили су демонстрације чак и житеља Берлина јеврејских корена, који су устали против насиља на Блиском истоку", упозорава Натанијел Флакин.
Старија госпођа, која се сама декларише као израелска Јеврејка, покушала је да демонстрира сасвим сама, стојећи на Херманплацу са високо изнад главе подигнутим плакатом: "Као Јеврејка и Израелка захтевам – зауставите геноцид у Гази!" Немачка полиција јој је одмах пришла и опколила је, те њен чин прогласила "незаконитим окупљањем". Остало је без одговора питање – како једна једина особа може да се "окупи"? Немачкој полицији то, међутим, није важно. Видео снимак се завршава без хепи енда – до зуба наоружани немачки полицајац у црној униформи хапси госпођу израелску Јеврејку јер се усудила да изрази – погрешно, недозвољено мишљење.
У међувремену, Уједињене нације упозоравају да је израелска опсада Газе "флагрантно кршење међународног хуманитарног права". У Берлину, међутим, у овом часу није могуће јавно поновити ставове УН ни на улици, а камоли у медијима! У Немачкој се не може чути да је израелска војска починила ратни злочин када је искључила воду и струју житељима Газе, оставивши више од два милиона цивила без питке воде, хране, лекова... Чак је и Урсула фон дер Лајен, конзервативна немачка политичарка која тренутно води ЕУ, јавно изјавила: "Напади на цивилну инфраструктуру, посебно на струју, јесу ратни злочини".
"Искључити воду, струју и грејање мушкарцима, женама и деци у надолазећој зими – то су акти чистог терора. И тако их морамо назвати", рекла је Фон дер Лајенова, председница Европске комисије. Да не буде забуне – тако је говорила само у случају Украјине. Када је реч о Палестинцима, завила се у мук, а пре тога је зграду Европске комисије офарбала у боје израелске заставе.
Мека моћ и културни утицај
Сви ови случајеви који потврђују лицемерје Европске уније, имају велики утицај на оно што се у дипломатији зове "мека моћ". То се огледа и у најновијем истраживању које је недавно спровео Истраживачки центар Пју (Pew Research Сentre). Пју је објавио резултате опсежне анкете спроведене у 24 земље света на тему њиховог мишљења о Америци и Кини. Резултати су не баш пријатно изненадили истраживаче – показало се да Кина постаје све јача, иако и даље заостаје за САД у области "меке моћи". Важно је напоменути да је обим анкетираних земаља релативно мали јер су скоро све у Европи или савезници САД, са изузетком Нигерије, Кеније, Јужне Африке и неколико земаља Латинске Америке. Такав одабир земаља, јасно, резултира махом негативним ставовима о Кини и позитивним оценама Америке. Иако истраживање (очигледно) није објективно, оно открива две важне појединости – да је Кина већ сустигла САД што се тиче моћи и утицаја, чак и међу прозападним земљама, а са друге стране да за Америком и даље заостаје кад је реч о "мекој моћи и културном утицају".
Америка и западне земље још увек уживају већу глобалну популарност од Кине, чак и у државама које су прокинески оријентисане, што није необично јер Американци држе "монопол на културним и информационим пољу на нивоу света". Са холивудским филмовима, телевизијом и музичком индустријом, Сједињене Америчке Државе имају културну моћ без преседана, па није чудо што им успева да представе свој модел живота као врхунац људских тежњи и достигнућа. Брутална реалност је да, без обзира на злочине које широм света подржава или је њихов наручилац или чак извођач, Вашингтон уз оркестрацију европских лакејских земаља у сфери културе и забаве још увек одлично продаје "америчке снове".
Аналитичари отуда закључују да би крајњи стратешки циљ Пекинга требало да буде да оним земљама, које препознају успон Кине, али се плаше кинеског успеха и моћи, покаже да им не представља претњу, чиме би Кина постигла успех и на пољу меке моћи.
Мада – ту је још један видик; уколико је истраживање центра Пју валидно, онда је јасно да су слобода говора, плурализам, поштовање различитости и слободе у којима уживају "Западњаци", промовисани кроз филмове, серије и културну продукцију, највеће и најбоље "оружје" западних земаља када је реч о мекој моћи. Моћи која се све више круни захваљујући чињеници да потези чланица Европске уније које кротко подржавају политику САД, уједно руше темеље њихове највеће моћи.
Цензуром руских и сличних "неподобних" садржаја, ограничавањем слободе говора, слободе окупљања и солидарности са Палестинцима, цензорским захватима у државне медије и навођењем новинара како да униформно извештавају – "колективни Запад" све брже губи своју највећу стратешку предност тамо где је увек био најјачи. И за то није одговорна никаква спољна сила, јер водећи европски и амерички политичари диригују политику која разара Европску унију.