Страх од кише

Погледао сам у жену која је радила на каси као да је она одговорна што тако одједном пада, она се насмејала и рекла: "Јесте, баш одједном". Капи кише биле су велике можда баш као трешње које сам купио малопре на пијаци. Стао сам под надстрешницу и гледао шта ће да се деси.

Увек када овако пада имам утисак да може да се деси да никад не престане. Једино због чега знам да ће престати је што сам много пута до сада већ видео да овако пада, и увек је престајало.

Не сећам се кад сам први пут видео овакву кишу, и жао ми је што се не сећам, јер мора да тада нисам знао да ће престати, мора да сам био мали, па сам се ухватио за мамину сукњу, или татину руку, па су ме смирили својим искуством. Сигурно сам био уплашен. Тај страх ми недостаје, мада га се не сећам, могу тек понекад, док овако велике капи падају свуда око мене, да га намиришем.

Око пет после подне, седео сам за столом у кафани "Два бисера", у месту Лагадин, на обали Охридског језера. Јео сам рибљу чорбу. Поред тог тањира, на столу је био врућ кувани охридски ђеврек, печена љута паприка, макало – а то је паста од белог лука и сунцокретовог уља, чаша с ледом и флаша киселе воде.

Кад сам ушао у кафану, сијало је сунце, а онда за трен, опет невреме. Седео сам поред прозора, нисам морао да изађем да бих имао добар поглед. Није било много таласа, на површини језера главни провод биле су те огромне капљице, а изнад површине, све до облака, била је завеса од кише, повремени налети ветра њихали су је снажно, нестварно, као у лошој анимацији, да то видим на екрану, мислио бих да је неко много погрешио. Обала с друге стране језера није се видела.

Овог пута није престало нагло, док се стишавало завршио сам чорбу, ђеврек и киселу, а парче љуте паприке оставио сам, било ми је много. Платио сам и изашао на плажу.

Већ други пут је данас падала киша, доста је било људима, плажа је била празна, није било баш никога. Галебови који су плутали близу обале, изгледали су као пластични. Језеро је било тамно плаво, небо је било сиво, планине поред језера биле су тамно зелене. Тамо негде изнад средине језера, отворила се рупа у облацима, и кроз њу је сијало сунце.

Зраци сунца у некој другој ситуацији, или бар да су падали под другим углом, развеселили би ме, али овако како је то у том тренутку изгледало, у мени су изазвали страх који је на тренутак заличио на онај који сам осећао кад сам био мали, пре него што бих се ухватио за мамину сукњу или татину руку.

Око мене није било никога, ни оне жене која увек седи испред продавнице. Као да се спремала нека катастрофа које су сви били свесни, осим мене. Знао сам да нисам у опасности, али уживао сам у прилици да будем уплашен, и био сам, све док из једне куће поред плаже нису истрчале три девојчице, између пет и седам година, покупиле своје пешкире скривене испод преврнутог чамца, бациле их поред језера, и ускочиле у воду. Смејале су се, вриштале и прскале се.

Њих три, својим нежним бићима окренуле су цео свет наопако, све што је пре њих било злослутно, сада је било весело и безбрижно. Пластични галебови су полетели, а мој страх је нестао као да га никад није ни било.