Снупи

Тог јутра, а то се дешавало јуче, дакле јуче ујутру, пробудио сам се лак, лакши него иначе, толико сам лако ходао да сам имао утисак да не додирујем земљу. Нисам стигао довољно да уживам у томе јер ми је одмах заокупила пажњу једна друга чињеница – све што сам око себе видео, било је као у магли, у ствари у измаглици.

То што сам видео биле су ствари по кући, јер сам се код куће и налазио. Ништа није имало оштре ивице, као да сам био у фотографији у којој је све ван фокуса. То ми је на тренутак било занимљиво, а онда сам помислио да можда нешто није у реду.

Пали су ми на памет шлог или излив крви у мозак или тако нешто, али нисам могао да се сетим симптома, мада сам их више пута прочитао у новинама. Увек пише нешто као ово су три знака која не смете занемарити, ако вам се ово деси онда морате брзо код лекара, кључно је стићи на време, и такве ствари. Онда сам се сетио да је један од симптома немогућност изговарања одређених речи, па сам почео да причам сам са собом. Звучао сам одлично. Онда сам помислио да можда само сам себи звучим одлично, а ко зна како у ствари звучим.

Био сам сам код куће, нисам имао с ким да попричам. Свет око мене и даље је био ван фокуса. Отишао сам у купатило, погледао се у огледалу, и мој одраз био је оштар. Помислио сам је ово све у ствари нека моја измишљотина, да сам се можда превише уживео у улогу уметника, па ми је све око мене неоштро, само сам ја оштар, таква нека егоцентрична фантазија.

Ипак, решио сам да позовем жену телефоном, да проверим да ли бар говорим нормално. Телефон је био поред фотеље. Пришао сам фотељи, узео телефон, и непосредно пре него што сам сео, замрачило ми се. Заклео бих се да сам чуо и звук, као кад нестане струје због кратког споја, кад пукне, само што није тако гласно пукло, него тише, и у мени, а не ван мене, и онда је настао потпуни мрак.

Следеће чега се сећам је како седим у фотељи. Значи срушио сам се у фотељу, ту нема сумње, такав ми је положај тела био, било је јасно да нисам својевољно сео. То није могло дуго да траје, мада нисам имао никакав осећај за време, али на сату било скоро исто сати као пре него што сам изгубио свест.

Уплашио сам се, ту нема шта. Нисам журио да одмах устанем. Исправио сам у фотељи, заузео сам нормалан положај. Мрдао сам рукама и ногама, окретао сам главу на различите стране. Све је било океј. Ништа ми није фалило. А онда сам схватио да ствари око себе видим како треба, с оштрим ивицама. Обрадовао сам се, мада нисам могао да заборавим како је све изгледало само мало раније. Деловало је као да сам се ресетовао, ако то може тако да се назове кад је жив човек у питању.

Онда сам се умио и опрао зубе, па сам убедио себе да се у ствари само нисам умио, па сам имао неку скрану преко очију. За оно зацрњивање и падање у фотељу нисам имао објашњење, али сам почео да се понашам као да се и није десило, као да сам га измислио, још нерасањен. Знао сам да то није тако.

Позвао сам жену телефоном, и кад сам заустио да јој испричам шта се десило, није ми ишло, изговарао сам неке друге речи, рекао сам јој да ћу да идем на пијацу, питао је које воће жели да купим, да ли хоће месо за ручак, или рибу. Није било разлога да је узнемиравам кад не знам ни шта се десило, а у тим тренуцима нисам био ни сигуран да се нешто посебно и десило.

На путу до пијаце пало ми је на памет да се можда тако умире, само што то замрачење не траје тако кратко, него вечно. Да сам тад, изнад те фотеље умро, исто бих се тако у њу сручио, само се више не бих из ње подигао. Не бих имао појма шта се десило. Ништа ме није заболело, нисам стигао ни да се уплашим, тек сам се касније уплашио. Човек да би се плашио мора да буде жив. Било би лепо тако умрети, само се угасити, одједном. Онда сам почео да мислим на чланове моје породице, како би ме нашли распиштољеног у фотељи, мртвог. Почео сам да им замишљам изразе лица, и то ми је толико тешко пало да сам морао одмах да престанем.

На пијаци нисам престао да мислим о умирању. Свако мало сам замишљао како би изгледало да се баш на том месту срушим, и како би људи које видим око себе, реаговали. Неки би прискочили, неки би склањали малу децу, неки би звали хитну помоћ, можда је овај седи човек лекар у пензији, можда баш кардиолог, па би покушао да ме оживи. Код тезге са лубеницама пало ми је на памет да бих се можда у паду ухватио за лубеницу, па би поред мене на земљи лежала и она, распукнута, можда би баш поред моје главе било просуто њено црвено месо и њене црне коштице, као сузе.

Дуго сам свестан да ћу једног дана умрети, као и сви други, али од јуче ујутру, као да ми је та чињеница много јаснија. Сам начин умирања, тај изненадни прекид, допао ми се, али нема сумње да не желим да умрем, напротив, изузетно желим да живим.

Као што и сами видите, обузело ме је све то, и није ми било лако да се извучем. А онда, сетио сам се слике из стрипа, кад Чарли Браун каже Снупију – Једног дана ћемо умрети – а Снупи му каже – Да, али свих осталих дана ћемо живети.

На пијаци је постајало превруће, а ја сам схватио да ћемо данас имати воћни дан, па сам купио лубеницу, брескве црвене као нечији образи, килограм малих, неугледних шљива божанског укуса, које су ми пуцале у устима док сам ходао, једна за другом.