Анкета 14: Како се осећате?

Здраво, новинару. Пролазиш поред мене месецима као поред турског гробља. Два пута сам помислио да ћеш да ме интервјуишеш, тако си ме некако гледао, али ништа. Мислио сам следећи пут кад се сретнемо да ја тебе зауставим, али ево приметио си ме.

Знаш шта, раније сам се спремао шта ћу да ти кажем, замишљао сам како ти причам и како ћу то после да читам, али одустао сам од тога, решио сам да кад ме будеш питао како се осећам, да ти кажем како се у том тренутку осећам, знаш, да не буде вештачки.

Добро, хајде питај ме. Осећам се одлично, али то је сад зато што си ми напокон пришао, мада ево кад размислим, осећам се и без тога одлично. Ево слушај каква је ситуација код мене.

Жена и ја смо у пензији, мада смо млади, али радили смо у полицији, да ти не причам сад, али то су позиције са бенефицираним радним стажом, било је тешко, ја сам два пута једва преживао, али ево нас сад ту смо де смо, а нисмо на лошем месту. Живимо ту преко пута, код Гундулићевог венца једна улица. Ћерке су нам се поудавале, старија живи у Грчкој, у Атини, удата је за Грка, али момак је на 'леб да га мажеш, и имају два сина.

Млађа је у Амстердаму, она је уметница, слика и свира бубњеве, ето шта да ти кажем, нек је жива и здрава. Стан нам је светао, оријентисан запад исток, а имамо и терасу на југу. На тој тераси жена и ја доручкујемо. Од како смо у пензији правимо планове шта ћемо да једемо за недељу дана унапред, нарочито за доручак. Ретко ручамо, а вечера нам је лагана, углавном, али доручак је код нас у кући свечаност.

Ево ти за ову недељу план за доручак, за свих седам дана. Понедељак: слатки доручак, хлеб од киселог теста, путер, џем, мед, малине, брескве, крушке. Уторак: чиа пудинг с кокосовим млеком, преко иде сецкано воће и путер од лешника. Среда: лубеница, диња, пршута, ораси, хлеб од киселог теста. Четвртак: енглески доручак, комплет, јаја, сланина, кобасице, печурке, пасуљ, парадајз, хлеб од киселог теста. Петак: сардине и скуша из конзерве, црни хлеб, домаћи мајонез, црни лук, кисели краставци. Субота: ситни колачи. Недеља: хладна раскошћена прасетина, бели хлеб и пиво хладно као змија. Хајде, хвала ти и живео! 
(Драгомир, 64, полицијац)

Јао где мене нађе? Пусти ме молим те. Добро, хајде. Како се осећам? Па у паници сам, журим, треба милион ствари да завршим. Не, не, немам неко тачно одређено време да негде стигнем. Вратила сам се с мора пре пет дана, много ми је тешко било да одем оданде. Толико је лепо на мору. Знам да је лепо на мору, а онда свако пут кад поново дођем, опет се изненадим колико је предивно све.

Ми стално идемо на Хвар, одувек. Раније смо имали кућу тамо, сад имамо стан, мислим стан, јесте стан, али има 16 квадрата. Кад сам била мала, тамо сам проводила цело лето, а како сам старија, тако све краће. Сад сам стигла до две недеље годишње, не могу више, толико ми је одмор преко лета и готово. Али знаш, кад будем остарила, тамо ћу да живим по пола године и више. Е види мене што планирам да остарим. Па добро, мислим шта, свако остари, па што не бих могла и ја, у ствари шта могла, него шта ћу него ћу да остарим, има да будем најстарија на свету.

Ево, видиш да сам у паници. Је л ће ово стварно да изађе негде? Од речи до речи? Ауууууууу! Добро, много је лепо тамо, мирише на лаванду и маслине, највише сунчаних дана има у Европи, ја мислим, или острво у Европи са највише сунчаних дана, не знам, много је сунчано. Док сам тамо, позајмљујемо често чамац од комшија, кад им не треба, па идемо по забаченим плажицама, остајемо по цео дан, враћамо се уз залазак сунца, све је небо је црвено и розе и љубичасто, море је млако, слано, лековито, мирише на добар живот.

Једемо рибу на граделе, свежу, мој муж их лови, има дозволу на дах, убија тамо у дубини те недужне укусне рибе. А кад се вратимо, не могу да кажем да сам тужна, нисам тужна, загледана сам у живот. Не знам како увек одлучим да је боље да останем овде у овом бетону и загађењу, да бих имала шта тачно, ето то не знам, а увек се враћам. Опекла ме је медуза ове године, није ме много пекло. Тамо су ми и медузе другарице.
(Драгана, 28, магистар фармације)

Данас ми се удаје сестра. Ја сад идем по неке јастуке у последњем тренутку. Није да се није знало, они су дуго заједно, воле се, све је супер, али ипак је узбуђење. Није се чекало да је запроси, разумеш, ово је више због журке, да се проведемо сви, али мени је ипак мило, не због папира, него не знам, лепо је. У природи је венчање, на Фрушкој гори, једва чекам. Извини, морам да идем. А осећам се узбуђено.
(Јелена, 32, психолог)