Мајица

Сањао сам да сам на мору. Сањао сам мирис луке у даљини и мале марине одмах ту, мирис дизела из бродских мотора рибарских бродица, шум таласа, мирис лаванде и маслина, сањао сам као да сам био тамо, а онда сам сањао да пливам, па плутам у хладној морској води, и на крају сам стајао на шљунку, до појаса у мору, и нисам хтео да изађем. Жена и ћерка су ме дозивале, говориле су да није нормално да одрастао човек неће да изађе из мора толико дуго, да ће ми се кожа растворити, то ми је викала ћерка.

Њен глас ме је пробудио. То смо били она и ја, она ме је дозивала, али нисмо били на мору и то ме је узнемирило. У сну био сам убеђен да не сањам, али сањао сам. Питао сам је колико је сати јер светло које је долазило кроз прозор личило је на касно. Она још увек не уме да гледа на сат па ми је рекла да је сто деведесет сати. Скочио сам из кревета и погледао на сат. Било је касно.

Онда сам пробудио жену и настала је јурњава, јер каснили смо страшно. Њих две су ишле својим послом, а ја сам имао много тога сам да обавим. Нисам се истуширао, нисам имао времена само сам покупио мајицу коју сам прву угледао, обукао панталоне и излетео напоље. Дувало је.

Чим сам ушао у кола схватио сам да сам узео погрешну мајицу, ону у којој сам се две ноћи презнојио по неколико пута и која је некако избегла машину, и коју је моја ћерка из неког разлога ставила на наслон столице на којој ми најчешће стоји чиста мајица.

У колима није било ветра, и осетио сам колико миришем на устајао зној. Није било времена да се враћам кући, па сам наставио. Мислио сам како се нећу приближавати људима, и то ме је смиривало, мада ме је сам мирис излуђивао. Претопле су те ноћи биле, влага је била велика, а ја сам се знојио и знојио, тај се зној сушио, и на њега су се лепили нови слојеви. Сада је то био мирис који ме је обузимао.

Прво сам морао на пијацу, а после да платим паркинг, па онда даље цео списак, јер прекосутра путујемо. Чим сам ушао на пијацу, налетео сам право на Банета. Нисмо се видели пеко годину дана, а чули смо се више пута, договарали смо се да попијемо бар кафу, и нисмо успели. Сад је стајао испред мене, насмејан, поздравили смо се, и није било могуће да се не загрлимо.

Презнојио сам се још једном, од муке. Нисам могао да не будем срећан што га видим, нисам могао да не поразговарам с њим, али нисам могао ни да престанем да мислим о томе како ли се осећао кад ме је загрлио. Зашто му нисам рекао шта ми се десило с том мајицом јутрос? Немам појма. Њему могу да кажем такву ствар, али ето, нисам, него сам патио у себи.

Кренуо сам да платим паркинг и успут сам срео Драгану коју нисам видео, како је израчунала, шест година. Наравно, загрлили смо се. Испред Паркинг сервиса, као да ме је чекао, стајао је Милан, њега виђам често, али данас је одлучио да ме чврсто загрли. После, док сам ишао ка гаражи испод пијаце, по кола, гледао сам далеко испред себе, да се сакријем ако видим неког познатог. Док сам осматрао, из кафића, с чашом кафе, испред мене створила се колегиница с којом сам радио у једној фирми пре петнаест година. Изгрлили смо се.

Сад ми је већ било свеједно. Претпоставио сам да ћу сигурно налетети на некога познатог, у ствари знао сам то, и мирно сам ишао судбини у сусрет. На пешачком прелазу стајала је ми је разредна из средње. То је ипак било превише. Поздравио сам је издалека и пре него што ме је било шта питала, а знао сам да ће ме питати, поверио сам јој се, изнео сам свој проблем и све његове последице, рекао сам јој да ево из истих стопа идем кући да се истуширам и пресвучем, па ћу онда да наставим дан. Рекла ми је да јој је много забавно то што сам јој испричао али да не мислим ваљда да ћу се извући од грљења с њом. Замолио сам је да прескочимо грљење, почео сам да обећавам да ћу доћи код ње кући кад се истуширам да се изгрлимо, само да ме сад пусти. Није ме пустила. Загрлили смо се, а онда ме је погледала и запушила нос прстима и наместила израз лица као да ће да се удави, па смо се смејали.

До кола нисам срео више никога. У колима сам се осећао безбедно, мада сам више осећао тај мирис. Био је јак, и почео сам да разматрам могућност да имам неку болест, читао сам да се Алцхајмерова болест прво осети по мирису. Још сам мало тако успут фантазирао, па сам се паркирао испред куће, сачекао да буде безбедно да уђем у улаз, и ускоро сам био испод туша. Наслонио сам на зид и пустио да ми се вода слива низ тело.

Кад сам се пресвукао, пре него што сам изашао из куће, звала ме је жена телефоном и питала ме да нисам случајно изашао у оној мајици што стајала по ћошковима неколико дана, јер хтела је да је опере, а није могла да је нађе. Рекао сам да наравно да нисам.