Три дана кише

Првог дана киша ме је ухватила на мору. Дизала се олуја а ја сам био у чамцу. Дувао је југо, јужина, од самог јутра, али према мојој процени то није било довољно да не испловим. Хтео сам да се купам на стенама које знам, у једној мирној ували у коју скоро нико не долази, сем понеке једрилице.

Тог дана није било ни једрилице, био сам сам. На самом почетку увале су две равне стене, с лаким прилазом за чамац и тешким уласком у море. Мора да се скаче, а кад се излази из мора, мора да се пази. Има пуно јежева тамо. Купао сам се и сунчао до раног послеподнева, а онда сам узео да једем сендвич од свежег багета и хладне рибе од јуче. Док сам јео ветар се дигао, толико брзо да сам морао да се укрцам у чамац с пола сендвича у руци. Враћао сам се уз обалу, таласи су били све већи, таласи су бацали чамац скоро па непријатно, може да се каже да сам се мало и уплашио, али поред такве количине воде ја сам увек мало уплашен, то је саставни део уживања.

Капи кише биле су велике, ударале су о узбуркану површину мора и иза себе остављале краткотрајне колутове морске пене. Кад сам стигао у марину, море је већ плавило риву. Везао сам се лако, уз много среће, мокар. Сео сам у кафић преко пута, пио пиво и слушао кишу и људе који стоје испод тенде и препричавају једни другима колико су покисли и где. Једног је киша затекла у прању кола, другог на крову куће док је намештао цреп, а једна жена је псовала из све снаге јужину, власт и бившег мужа. За бившег мужа је рекла да му је далеко лепа кућа само да га више никада не види, и да јој је драго што га је упознала само да би знала како је лепо без њега.

Касније, током ноћи, олуја је достигла врхунац. Лежао сам у кревету, на леђима, гледао у плафон и слушао капи кише како лете кроз ваздух и ударају у црвену земљу око куће. Око куће у којој сам боравио, нема ничега, само та црвена земља, која је до јутрос била сува. Много пута дочекао сам прве кишне капи и гледао их како падају по сувој земљи. Где год би пала кап, стварао би се црвени круг земље око ње, и дигла би се црвена прашина. Онда би се црвени кругови преклапали, губили једни у другима и све би се претварало у црвено блато. Тада, док сам лежао, био је то већ десети сат како непрекидно пада киша, у блату су се створиле баре, па сам слушао како се капи кише разбијају о њих.

Сутрадан сам већ путовао назад, кући. Киша није престајала, али је, док је трајект преносио мене и ауто на обалу, била слабија. Јужина је и даље радила свој посао. Људи на броду били су углавном туристи, као и ја, мада се нисам тако осећао. То више није била олуја, само ветар и упорна, темељна киша која је квасила цео видљиви свет. Капи су ударале о металну конструкцију брода и сливале се у море, да би за који дан кренуле на пут ка небу, да би се нам се после опет вратиле, уз звукове.

Пут до куће био је дугачак, а имао сам и нека мала посла на једној планини, где сам и преспавао, у планинској кући с троугластим кровом до земље. Киша је и даље падала. Пратила ме је, или сам ја пратио њу. Капи су на планини, те ноћи, биле ситне, слушао сам их како ударају о прозорска стакла, кров, и како хуче кроз борову шуму. Крошње дрвећа њихале су се на ветру, мокре.

Ујутру, седео сам с Љубишом у башти, испод трема, доручковали смо јаја на око и обавили тај мали посао који смо имали. На крају смо закључили да моја фирма више ништа не дугује његовој фирми и да је то велико олакшање за обојицу. Киша је скоро па сталa, ипак, ситне капи пробијале су се кроз јутарњу маглу док сам одлазио.

На путу до Београда све је јаче падало, да бих код куће улетео у пљусак. Гужва на мосту била је стандардна, једва смо се померали, сви заједно изнад реке, с упаљеним брисачима, сиви и суви у колима. Изнад Саборне цркве био је велики сиви облак, као слон. Толико сам дуго био испод сивог неба и његове кише, да сам од‌једном почео да размишљам о смрти. Кад сам стигао кући, прво сам жени рекао да ме киша прати три дана. Рекла ми је да можда пратим ја њу, што ме је обрадовало. Ипак је то моја жена. Онда сам се истуширао, а кад сам изашао из купатила, с пешкиром у руци, рекао сам јој – Сви умиру. Рекла ми је – Сви једном умру, а то није исто.