Пребројавање
Раније сам то изгледа само замишљао, и док сам замишљао, то ми је звучало смешно, али сад кад сам стварно чуо, схватио сам да уопште није смешно. Злослутно је и узнемирујуће
Кад бих вам написао да сам завршио у Ургентном центру, то би било претерано за почетак, знам. Ипак, нисам могао да избегнем тамо да се нађем, јер нешто се у мени покварило, и најразумније је било да се тамо појавим, да ме поправе. Било је хитно, али не довољно хитно да би ме примили чим сам стигао, ни одмах после тога, а ни мало после, у ствари, чекао сам сигурно сат и по, можда и дуже.
Долазили су повремено да провере да ли се стање хитности мог случаја променило, али није, било ми је све боље, па су ме остављали да чекам.
За то време, доводили су људе чији су случајеви били несумњиво хитнији од мог.
Старија госпођа је лежала на колицима, отеклог, црвеног лица, и полуотворених очију. За колицима је трчкарао старији господин, рекао бих њен муж, свакако човек ван себе, викао је – Лила, Лила! – Она је није одговарала. Њено тело није реаговало на труцкање колица онако како бисмо очекивали од некога у форми, тресло се, као бачено. Ипак, док су је увозили у лифт, подигла је главу и погледала га. Он је мало стајао испред лифта, а онда је отишао до пријавнице, где је вероватно остављао податке. Касније сам га видео испред како пуши, док сам и ја пушио. Јакна му је била пребачена преко руке, у тој руци му је била цигарета, а у другој телефон. Рекао је – Добро је сад, добро је, али било је страшно.
Следећи, био је неко ко је пао с мотора. Нећу вам га описивати. Никада нисам видео људско тело у таквом стању. Био је свестан. Очи су му биле широм отворене, и уста. Лице му је било без огреботине. Обријан, леп дечко, с кратком црном косом.
Онда су на колицима догурали мушкарца од око педесет година који је све време говорио да хоће да хода, да користе колица за оне којима је то стварно потребно и понављао је да му није ништа. Имао је велику свежу огреботину на челу. Ипак, прескакао је слова и слогове при говору. Мислио сам да сам то раније већ чуо, међутим, тада сам постао свестан да је ово први пут.
Раније сам то изгледа само замишљао, и док сам замишљао, то ми је звучало смешно, али сад кад сам стварно чуо, схватио сам да уопште није смешно. Злослутно је и узнемирујуће. С тим човеком била је само медицинска сестра која је гурала колица, љубазна, говорила је да зна да му није ништа, само ће да га прегледају да буду сигурни.
Онда је било затишје, почели су да примају нас из ходника, прво дечка са сломљеном шаком, то му је од туче, чуо сам разговоре, а и није се десило данас, него прекјуче, али тек сад је схватио да је сломљена. Онда момка с највероватније каменом или песком у бубрегу, који се све време превијао од болова на столици, и устајао да шета, и правио проблеме по ходнику, тражио је да га приме и говорио да није у реду што толико чека. Док је улазио у ординацију, рекао им је – Добро сте се сетили.
Колумна
Имао сам осећај да сам после њега ја на реду, али нисам био, јер су довезли људе из неке саобраћајне несреће. Тад је настао лом, многи су морали да се склоне из главног ходника, јер су протрчавали с колицима на којима су били пацијенти које нисам могао да видим, а нисам се много ни трудио, нисам се уопште трудио, јер то су интимна стања. Оно што сам видео, видео сам јер сам био на таквој позицији у ходнику.
Онда сам стварно ја дошао на ред. Брзо су завршили са мном. Пролетели су кроз симптоме, послали ме на дијагностику, установили да је све како је било и раније, и рекли ми исто што и прошли пут, да није опасно по живот, али увек кад ме заболи, морају хитно да ме прегледају. У одређеној мери хитно. То је био одличан исход, који сам наслућивао, али сам му се изузетно обрадовао.
Док сам ишао кроз ходник ка излазу, прошао поред нових пацијената, поређаних на колицима поред зида, неки с видљивим повредама, а неки су изгледали као да су само прилегли да се одморе. Испред улаза, на сунцу, стајала је сама девојчица од око шест година. Гледао сам је ходајући ка излазу. Сунчеви зраци пролазили су јој кроз плаву косу, њено тело бацало је тамну сенку на бетон, обриси њеног лица само су се назирали. Тамо, на том сунцу, деловала ми је као да нас пребројава, колико ће нас данас на коју страну.
