Питали смо вас како се осећате. На улици, на пијаци, где год да смо се срели, ако сте били расположени за разговор, а некад и ако нисте. Ово су ваши одговори.
Једва сам дочекала јесен. Је-два. Били смо на мору, волим море, и уживали смо, али врућину не подносим. Потписала бих да заувек буде јесен. Знаш, кад ми је врућина, нема спаса, а кад је хладно, могу да се обучем. Јесен је моје годишње доба. Кад се све гаси, ја процветам. Не смета ми киша, не смета ми ветар, а знаш какав мантил сам купила? Жао ми је што га сад нисам обукла, маслинасто зелен, прави детективски. Кад дигнем крагну, атако га носим, муж ми пева неку песму о детективима, неку стару, ја је не знам, али волим кад ми он пева. Нешто као – А детективи траже... А кишобран? Кишобран ми је са анимал принтом – леопард. Највише волим леопарда, имам и папуче такве. И напиши тамо да ме не занима поетика јесени, симболика и такве ствари. Волим ове температуре и волим кишу, волим облачно небо и боју реке, гумене чизме и што могу ћерки да облачим кабанице, има их у свим бојама, купујем их по пијацама за триста динара. Милина. Е а питај и моју ћерку како се осећа. Хајде срце реци чики како се осећаш. (Кристина, 29, декоратерка)
Ја се осећам лепо. Срећна сам зато што смо данас купили још једног једнорога, тог што ми је фалио. Мама је рекла да погледам на трафици да ли их има још, и ја нисам видела, а онда је мама тражила од тете да потражи, и нашле су три кесице, и мама је пипала кесице и осетила је да један има мекана крила, а ја нисам имала тог са меканим крилима, и купила га је и кад смо га отворили, стварно је био тај ког нисам имала. Ево га!
(Искра, 5, девојчица с једнорогом)
Осећам се божанствено. Ја сам Македонка и дошла сам у Београд изненада, нисам планирала, само сам у четвртак рекла себи – Хајде у Београд. - Седела сам испред отвореног кофера и мислила се да ли стварно да се спакујем и кренем, јер морала сам многе друге планове да мењам, и онда сам се само спаковала и ухватила аутобус у пола 12, из Скопља. Ја живим у Скопљу а овде ми живи рођена сестра, с ћерком и мужем. У Београду највише волим зграде, дрвеће и тротоаре. Тротоаре можда и највише волим, другачији су него у Скопљу, ове с коцкама волим, као што сад стојимо на њему. У Београду се осећам боље, изгледам боље и лепше испадам на сликама. Зашто се не преселим? Не знам, стварно не знам, можда се плашим да ме не поједе Београд. А можда ћу се и преселити.
(Драгана, 30, филолог)
Хладно ми је у хладу а на сунцу ми је претопло. Ти ме знаш, је л' тако? Ја тебе знам. Куповао си од мене кромпир раније, а сад те нема. Е па знаш онда да сам овде три'ес година. Добро не знаш да сам баш толико овде, али ја ти кажем. Дошао сам кад овај паркић није овако изгледао, три пута се мењао за све ово време. Кад га преуређују, склоним се тамо на онај ћошак. Најбољи ми је кромпир, знаш и сам, и људи су се навикли да купују од мене. Многима носим на врата, па пијемо и кафу, али не дуго, јер на послу сам ја, нисам у проводу. Нико ме не тера одавде, зна ме и полиција. А и што да ме терају? Па доносим људима кромпир, квалитетан производ, као кестен је, знаш и сам. Нисам мењао сорту ни због приноса, ни због цене, ово је гајио мој деда, па мој отац, и онда ја. Једино ми је жао што кад мене више не буде, неће бити ни овог кромпира. Деца неће да се баве овим послом, сви су у Београду, на селу смо остали баба и ја. Овај паркић ми је друга кућа. И молим те, немој да напишеш да сам пољопривредник, напиши да сам сељак. (Илија, 71, сељак)
Журим, журим. извини. Добро, само кратко, сад се осећам слуђено али јуче сам се осећао предивно. Водио сам ћерку на дечији рођендан, код њеног друга из обданишта. Славили су на базену. Нисам јој рекао ништа, чекао сам тамо да се изненади. Е знаш како се изненадила? Одавно нисам видео да јој тако сијају очи. Кад је схватила да је рођендан у базену, занемела је од среће. Тад кад је пропливала, рекла ми је – Сад сам слободна. – А јуче је научила да скаче у воду. Ај ћао.
(Марио, 43, 3Д аниматор)