Питали смо вас како се осећате. На улици, на пијаци, где год да смо се срели, ако сте били расположени за разговор, а некад и ако нисте. Ово су ваши одговори.
Еј па како баш сад на тебе да налетим? Није ми пало на памет да то баш сад може да се деси, а хтео сам сто пута. Мислим се дај да налетим на оног Токина да му кажем нешто, и ево те, баш сад кад си ми најпотребнији. Имам нешто важно да ти кажем. Био сам на Сајму књига, види колико сам књига купио, много је добро тамо, има свега, не знам, ове године као да ми је најбоље било, не памтим кад сам се тако провео. Али знаш шта, то је зато што сам имао довољно пара, стигао ми је пре пет дана хонорар који сам чекао месецима, и добијем СМС, пише – прилив. Брате, одмах сам знао да ћу да попуним библиотеку. Последњих година ходам између штандова као црквени миш, сиротиња ми седи на раменима, притиска ме, гледам књиге а могу да купим две, мислим, не могу ни те две, али их купим, разумеш. Е, па ове године је била друга прича. Кад имам пара, под један, другачији ми је корак. У левом џепу држим паре и онда док ходам, повремено се лупим шаком по њему, и осетим се као човек. Свугде има добрих књига, или бар забавних, и на штандовима непознатих издавача, знаш, свакаквим темама се људи баве, а онда забавни су ми и они опскурни, скоро секташки, знаш какве су то теме, да се преврнеш на леђа, а они стоје иза тих књига мртви озбиљни, и чекају истомишљенике. Добро, нисам баш толико пара имао, да купујем ту егзотику, али занимљиво је то видети. Не можеш да попишеш све што сам купио, знам, али ево због чега сам најсрећнији. Купио сам две књиге Алесандра Барика. "Smit&Veson" и "Извесно поимање света". У овој другој су његови текстови које је објављивао у италијанској Републици током десет година. Писао је о књигама које је прочитао. Па то је фантастично. Јеси читао? Добро, нема везе, али тај човек… Одакле му таква памет? Слушај ово, не, не, мораш да запишеш, ајде. То је о роману Ричарда Бротигана, "Америчка прашина". Јеси читао? Добро, то је мало ко читао, нема везе. Ево шта каже: "Такве романе можеш да пишеш само ако си видео дно пораза, или ако си већ мртав: ниси способан за ону благу жестину, за ону окрепљујућу економичност речи, ако си још жив, или си победник. Да би урлао тако тихо, мораш бити готов. Онда ти припада благост, која је, заузврат, бескрајна". Ево сад ти мени реци, пишче, колико милиона година мора човек да живи да би овако нешто написао?
(Александар, 42, службеник)
Тужна сам. Умро ми је пас. После 16 година, нема га више. Све знам, све, срећа је и привилегија бити присутан целог нечијег живота, гледати како расте, спознаје свет, радује се, тугује, све то живети с њим, и онда га гледати како се гаси, према законима природе, али и тешко је, као и све што је толико лепо. Нисмо га успавали, није много патио, могао је да смрт дочека достојанствено, како је и заслужио. Знам да то нема заслуживањем, али кад би имало, он би сигурно био један од оних који јесте. Знаш шта ми пада на памет? Да га тражим по парковима, да га тражим по другим земљама, по свим континентима, дође ми да помислим да се само преселио, да трчи негде и уши му скачу око главе. Смешно, смешно, знам, али не седи ми се овако скрштених руку, док га више нема са мном. А нема га, и неће га више никада ни бити.
(Ирина, 54, педагог)
Купио сам ауто. "Ђулијету". Алфа Ромео. Знам, знам, квари се, то знају и врапци на грани. Па нека се квари брате, нек се квари колико јој је воља, то је Ђулијета, има права да ради шта год хоће. Поправљаћу је радо, пуним срцем. Ево овако да ти кажем, сад кад је имам, знам да сам успео у животу. Купио сам је покварену, и хаварисану, и сад ћу да је сређујем. Веруј ми, исто ћу да уживам док је поправљам, као што ћу уживати кад је будем возио. Имам паркинг место у дворишту, специјално сам га за њу спремио, наткривено, да ужива тамо. Ево видим се већ, седнем, она кресне из прве, и онда полако кроз град, па на отворени пут, а она преде, и црвени се, прелепа.
(Мирко, 34, продавац)