Јутро је било влажно и звучало је као да се наш крај још није пробудио, мада је већ прошло десет. Иначе, већ око осам, из кревета чујем тролејбусе, аутобусе, људе како ходају испред зграде, комшије како силазе низ степенице, комшиницу како дозива некога кроз прозор и последњих дана од како ветар не престаје да дува, лишће на гранама дрвећа испред прозора како шушти.
Била је субота, ветар није дувао, јуче је падао снег који се од јутрос топи и капље с крова, по белом симсу прозора наше спаваће собе. То је једино што чујем. Ударце капи воде у неправилном ритму по лиму. Један део симса је улубљен, у њему се скупља вода, то је мала бара испред нашег прозора, и звук капљица које падају у ту бару разликује се.
Кроз прозор видим да жена која продаје цвеће на тротоару преко пута још није стигла. Следећих сигурно десет минута размишљам да ли ће се данас појавити.
Разумно би било очекивати да неће, јер захладнело је одједном, пао је снег, по улици је стање која се најчешће назива бљузгавица, влага је велика и хладноћа се увлачи у кости. Ипак, знајући по каквим се све временским условима она појављује, а то су скоро сви могући временски услови, увек бих се пре кладио да ће доћи. Купујемо цвеће код ње, а то је углавном пољско цвеће, ако се ти букети тако зову.
Понекад има мале руже различитих боја, једном сам видео неколико кала, и у сезони лала, има лале, беле и жуте. Неколико пута сам разговарао с њом, и пре првог пута, мислио да ћу је сигурно питати нешто о томе што је неустрашива кад су у питању временске прилике, замишљао сам и како би тај разговор могао да почне, како бих јој, на пример, рекао да у овом нашем крају свашта може и не мора да се деси, али да је једно сигурно, а то је да ће се она појавити.
Никад ми није пало на памет да је питам да ли јој је превруће или прехладно, јер сам то и сам могао да закључим, у ствари, сад кад се присећам, најчешће сам замишљао како смо већ у току разговора, без његовог почетка. А онда, видим да сам мање замишљао речи које изговарамо, а више како гестикулирамо или само стојимо после неког мог или њеног одговора, који је, према говору наших тела, морао бити такав да после њега човек мора мало да размисли.
Она увек долази с десне стране, гледајући с нашег прозора, појави се из мале улице која се улива у велику. За собом вуче колица која ми не делују као да су предвиђена да прелазе велике раздаљине. Та су колица састављена у неком дворишту, од делова који су су били на располагању, чак ни точкови нису исте величине, видео сам их много пута али не бих могао да их нацртам, као што ни њену гардеробу не бих могао да реконструишем, ниједну одевну комбинацију. То су ствари набацане на тело, испраних боја, и увек се уклапају у околину, сиву зграду на коју је наслоњена и нешто тамнију подлогу, тротоар.
Вазе, односно посуде различитих величина у којима стоји цвеће које продаје, у истом су стилу, предмети које је тешко запамтити, колико год пута да их је човек видео.
Памтим њену фризуру и очи. По погледу и коси могао бих да је препознам између хиљаду жена сличних њој. Ако би неко покушао да ми подвали, па послао неку другу жену, исто одевену, с истим колицима, истим вазама, њеним цвећем и научио је да хода исто као и наша оригинална комшиница, један њен поглед био би довољан да знам да то није она. Коса јој никад није чиста, увек је залепљена, али на немогућ начин који не дозвољава да се та коса назове прљавом већ, кажем вам, косом која није чиста, залепљеном косом, тешким праменовима око њеног округлог лица.
А онда, стигла је из мале улице, за собом је вукла колица, обилазила баре, застала поред пиљаре да нешто каже комшији који је истоваривао купус, левом руком показала према небу, два пута климнула главом и наставила ка својој позицији, па је јутро у нашем крају могло да почне.