Јао, много сам узбуђена. Обожавам ову новогодишњу еуфорију, гужва у граду, окићене улице, мог мужа то нервира али ја уживам и за њега. Он је много нервозан тип, само на посао мисли. Ја богами не. Натерала сам га да узе две недеље слободе за празнике, следеће недеље крећемо. Идемо у Аспен на скијање. Знаш где је Аспен? Јесте, у Америци, у Колораду. Ово нам је трећи пут да идемо. Ко једном оде на скијање у Аспен, све друго му је без везе. Знаш, скупо је, али исплати се. Деца су нам велика али иду с нама. Па ко не би ишао у Аспен, је л' тако? Је л' би ти ишао? Па да, нормално да би ишао. А ти где идеш? У Скопље? Па добро. Тамо нема скијања? Нема, нема. Ми целе две недеље остајемо, у ствари петнаест дана, не могу, недељу дана ми треба да се аклиматизујем, и тек ми онда почиње провод. Реално, оптимално би било три недеље, али шта сад, биће доста и две, не жалим се. А где ће ово да изађе? Је л' треба да ме сликате? Без слике, добро.
(Ружица, 49, домаћица)
Добар дан, добар дан, сине. Јеси ли ти Нецин муж? А ниси. Па одакле се знамо? А за новине, може, може. За празнике ми долази ћерка с породицом. Долазе два пута годишње, преко лета пре мора дођу на недељу дана, и сад за нову годину на две недеље. То су ми три недеље најбоље живота у години. Они живе у Норвешкој, у Ослу, Марија се удала за Норвежанина, Јан се зове, фин дечко, пристојан, мада доста пије, али нема везе, обожава нашу Маки. Он се бави нафтом, има државни посао. Доводе ми и унуке, Мару и Мони. Лепа имена, је л' да? Мало су ми као надимци али то је данас тако. Ја више волим мало дужа имена, али ко мене пита. Зет се дави у руској салати и прасећем печењу, они тамо не једу баш најбоље. Маки и деца поједу три реформ торте док су овде, и једну им спакујем да понесу. Најлепша су ми јутра с њима, весели су, певају ујутру, пуштају музику гласно и сви играју и певају, права срећа, онда терају мене и деду с њима да играмо, и ми играмо, шта ћемо. Полако набављам све што ми треба, да будем спремна. Ево, лепо смо се испричали, хвала ти.
(Јованка, 71, професорка физике у пензији)
Свеједно ми је. Као и сви други дани. У ствари, није ми свеједно, више волим све остале дане. Ово су породични празници, а ја немам породицу. Не иде ми се нигде, много дана се не ради, моја фирма увек везује највише дана што је могуће. Седи код куће, гледам филмове, играм игрице, сваки други дан се напијем, за Божић идем код бабе на гробље, док је била жива ишао сам код ње на ручак, сад носим ручак на гробље па тамо једем. Туга, а? Па мора неко и да буде тужан у овом терору среће. Не знам ни што ти ово причам кад сто посто нећеш да објавиш. Никога не занимају овакви типови. Е знаш шта волим, концерте бечке филхармоније и турнеју четири скакаонице, е то волим, напиши, није све само туга.
(Дејан, 32, програмер)
Једва чекам да дођу празници. Муж и ја смо узели слободне дане оне недеље кад је три'еспрви, децу остављамо код бабе и деде и идемо на Тару. Изнајмили смо кућицу с камином, тамо, с погледом на једну долину из дневне собе, само нас двоје. Уопште се не виђамо, ужелели смо се једно другог и идемо тамо да једемо, пијемо, гледамо у ту долину, и не вадимо се из кревета. Ово је први пут од кад нам се прво дете родило да ћемо то да урадимо. Накуповаћемо хране и пића да не морамо да изађемо из колибице, добро можда изађемо једном да удахнемо ваздух, шалим се, откуд знам, али замишљам нас загрљене седам дана. Много сам заљубљена у њега. Дејане волим те!
(Маријана, 38, правница)