Толико дуго не читам вести да сам скоро заборавио где живим, и у којој држави и на којој планети. На улици сазнајем шта се дешава, колико толико, људи разговарају са мном претпостављајући да сам у истој мери информисан као и они, и тако сам обавештен минимално могуће, мада свакако превише.
Јуче сам купио три новине, отворио четири домаћа портала, три регионална, и три светска. Темељно сам приступио читању вести, праћењу додатних линкова за додатна сазнања и уопште, информисао сам се, тако на блиц, одједном, нисам имао план, не знам ни како ми је дошло, само ме је обузело, и као робот сам обавио ту своју, очигледно, дужност. То је трајало цео дан, и завршило се око осам увече. На крају сам био препаднут, преморен и осећао сам тугу, баш сам се запитао да ли је то туга, и јесте, била је, права туга, без дефинисања, јасно осећање. Нисам могао да мислим ни на шта друго, у ствари нисам мислио ни на шта посебно, него на све заједно, слике и речи су ми се мешале, различите вести и извештаји мешали су ми се по свести, и такав сам заспао.
Сутра, то јест данас, много ми је боље било, али нисам могао тек тако све да заборавим, требаће ми времена, и ја ћу се посветити темељно и том циљу, да се вратим себи, и вратићу се, али јутрос ми је био потребан тренутан спас, нешто да ме прочисти, да се тако изразим.
Онда се из беспућа интернета појавило нешто, а то нешто зове се Доња Сабанта. Да, Доња Сабанта. Две речи које су тако мало значиле створиле су ми се на екрану током неке претраге, и ја сам им кренуо у сусрет.
То је село, као што вам је сигурно већ пало на памет, тако се зову села. Ово се налази у Шумадији, на неколико километара од Крагујевца, можда баш седам километара, на 284 метра надморске висине. Оивичена је висовима Жежеља са севера, Дубова са запада, брдима поред речице Осенице са истока, док је са јужне стране отворени простор ка Горњој Сабанти.
Наравно, постоји Горња Сабанта. Како и не би? Највише ми се допао тај отворени простор, и саме те речи. Село има 691 становника. Таман, рекао бих. Захвата површину од 2507 хектара, а на њима њиве, воћњаци, виногради, ливаде, пашњаци и шуме. Рај, рекло би се. Имају и водопаде, а то нисам очекивао. На потоку Дубочац, притоци реке Ждраљице, који је дугачак 3 километра, налази се 10 водопада, од којих је највиши 6 метара. Дубочац не пресушује, а испод водопада налазе се дубоки вирови са бистром планинском водом.
Бистра планинска вода, као да сам је се напио док сам о њој читао. То све сигурно на фотографијама и док се чита и замишља делује другачије него кад се оде тамо, али мене је и овако лечило.
Висови Жељеља на северу, на надморској висини су од 486 метара. Недостаје им 15 метара да би се звали планина. Да ли им недостаје? Кад бисмо питали те висове – ћутали би, као и сви висови.
Доња Сабанта граничи се са Горњом Сабантом, Великим Пчелицама, Баљковцем, Трмбасом, Букоровцем и Великим Сугубином. Сваки назив села као стих из песме, мало тешке, мало лаке, мирне, зелене, чисте.
А онда, стигао сам до овога: Доњу Сабанту чине засеоци Чарковац, Река, Џепаре, Средња мала и Липар. Липар? Ђура Јакшић? Па ово је село славно, ту је, у старој школи на Липару Ђура био учитељ по казни, и ту је испевао чувену песму – На Липару.
А како су птице у песми Ђури топиле лед који му се ухватио уместо срца? Овако:
С белом булом,
са зумбулом,
шарен-рајем,
рајским мајем,
цвећем, миром,
са лептиром,
летимо ти ми
срца топити -
ћију ћи!
Ето тако, скоро исто, ова Доња Сабанта ме је данас спасла, и хвала јој.