Јутрос, у ствари много пре јутра, нашао сам се у Вишњичкој бањи, у ствари у негде на Карабурми, негде између, мислим, можда је то и Вишњица, толико је рано било да се не бих заклео у то где сам се тачно налазио.
Свакако, био сам ту да видим како се иза хоризонта пробија светлост, прво нисам био сигуран да је то светлост или само моје очекивање светлости, а онда, јер сам био пажљив, угледао сам први прави сунчев зрак како лети преко Аде Хује, изнад Дунава, поред Великог ратног острва, и забија се у Земунски кеј.
Можда сам се мало неспретно изразио, али мени је тако изгледало, да се тај први зрак забио у испуцали бетон на обали Дунава у Земуну. Ипак, да је са мном био неко с нежнијим оком, можда би рекао да се тај први зрак меко спустио на једну клупу тамо поред реке. Небо се отварало пред мојим очима, уместо мрака долазила је светлост, откривала је.
Зора је била хладна, зима се увлачила у кости, стазе по којима сам ходао биле су блатњаве, а ја сам био гладан. Једино је на небу било весело, видело се да ће бити облачно, али баш у том тренутку о коме вам пишем није било облачно, и грејало ме је сунце, добро, претерујем није ме грејало сунце, грејала ме је чињеница да уопште видим сунце и да више нема магле.
Посао који сам имао тамо у брдима завршио сам и могао сам да кренем даље. Какав ли сам то посао имао тако рано? У брдима пре зоре. Утоварио сам некакве вреће са земљом у гепек, ето какав посао. После сам их истоварио у Угриновцима, у једном дворишту код једног насмејаног човека који ми је скувао можда и најбољу кафу коју сам у животу пио.
Седели смо у стакленој башти и гледали земљу коју сам донео, онда сам ја сркнуо кафу, спустио шољу на колена и затворио очи на тренутак. Осећао сам се као да сам целог живота пио кафу само да бих догурао довде, да пробам ову, његову.
То сам му и рекао, а он се, као и увек, смејао. Рекао ми је да није до њега, него до кафе, а да он само гледа да ништа не поквари. Он ту кафу купује сирову, од свог кума који је увози. Онда је сам пече, меље у млину који је сам конструисао и чије ножеве оштри једном месечно, и онда је кува у води коју доноси са Власине.
Тако да ето, није до њега. А кафа је најбоља, таква да не бих још једну, него ми је доста, таман ми је, и не бих сваки дан да је пијем, него једном недељно, што ће можда и да ми се оствари, ако будемо сарађивали по плану. Није то кафа за сваки дан, и кад је човек пије, онда је та једном недељно и доста.
После оваквог јутра, очекивао сам да све друго у дану има снижен тон, да буде тише, а да ми јутро буде главни доживљај и да све време у ствари на њега мислим. Али није било тако. У повратку сам отишао на Земунски кеј, да видим где су тачно завршили први сунчеви зраци, а тамо је већ било пуно.
Лабудови су тамо били главни, њих сам прво видео. Не знам да ли су стално тамо, али данас их је било много. Лепи су али кад има се приближим, није ми баш најпријатније. Кад сам се навикао на лабудове, стајао сам леђима окренут реци, према клупи на којој је седела госпођа, поред које је стајао велики звучник из кога се чула музика, а она је певала.
С десне стране била ми је Кинескиња, удаљена преко тридесет метара, с две велике заставе којима је махала око себе, играјући. Поред ње је такође био звучник, али музику нисам чуо, Кинескиња је за мене морала да игра уз песму госпође са клупе. Стајао сам и слушао старе српске песме и гледао кинеске шарене заставе како се вијоре на земунском ветру, а тек је било пола десет.