Упутство за употребу

Јутрос, замало да вам пишем о томе како ради машина за прање веша. Устао сам касније, јер ми се данас могло, и на столу у дневној соби нађем упутство за употребу машине за веш, отворено на 158 страни, где се објашњава претпрање. Дакле, нешто је моју жену толико узнемирило у вези са радом машине, да је пронашла упутство и читала га, а кад бисте знали моју жену, било би вам јасно колико је то чудно. Прво што ми је пало на памет је да је у питању скривена порука мени, јер она уме да се бави таквим стварима, и зато, одмах сам је позвао и питао – Шта значи она књижица отворена на претпрању? Реци ми одмах, не разумем. – Испоставило се да се само радило о претпрању, није имало везе са мном. То је била добра вест. Међутим, ја сам уз кафу узео да читам упутство, од почетка.

На овом месту, ред је да вам кажем и ово, једном давно, пре двеста година, мој пријатељ Глиша, за столом у кафани, при крају вечери која је била испуњена свиме чиме један кафански провод заслужује да буде испуњен, кад смо занемели, Глиша ми је објаснио како ради машина за прање веша. То је било апсолутно неочекивано, ако у тим ситуацијама нешто може да се зове неочекивано. Он је био одушевљен једноставношћу концепта који нам штеди толико времена и труда. Рекао ми је – Разумеш, то се само врти у једну, па у другу страну, брже или спорије, има термостат, и мали програматор кад ће да ти пусти воду а кад оно из посудица за детерџент. То дете може да направи, кад му објасниш. – Онда ме је гледао, да види колико га пратим, а ја сам га пратио, његове речи су ме трезниле, јер Глиша је машински инжењер, или тако нешто, и такав мозак има, и онда његов избор речи, изрази лица, гестикулација, он постане машина за прање веша, ту за столом, и постане песма о машини за прање веша у исто време, заваљен у столицу, с прекрштеним ногама, у полупрофилу, с оним његовим носем, насмејан.

Пио сам кафу, пушио, и листао. Јесте, све је како је Глиша објаснио, само на тридесет страна. Сваки детаљ је споменут. На пример, кажу – Овај уређај је тежак. – Као да то није јасно само по себи, али изгледа да није, све треба нагласити. Пише да не скачемо по уређају. Пише да не стављамо стаклене судове у уређај. Пише да не допустимо деци да се удаве најлонском амбалажом која је део оригиналног транспортног паковања машине. И још много таквих ствари. Јутрос, та упутства су ме узнемирила. Да је уз мене, кад сам долазио на овај свет, неко захефтао тридесет страна тако детаљних упутстава, ко зна где би ми крај био. Дошло ми је да будем љубоморан на ову веш машину, и сваку другу с оваквим упуством за употребу.

С тим у мислима, решио сам да вам не пишем о томе, него о вечерашњим догађајима, јер сам пуштао музику у једном фином клубу, и могао бих, јер упознао сам двоје финих људи, које као да сам чекао да упознам и да ми кажу то што су ми рекли, и ја њима, али изгледа да вам ни о томе нећу писати.

Писаћу вам о томе кад сам у двадесет и један минут после поноћи изашао испред клуба на суснежицу, навукао капу до обрва и кренуо пешке кући. Завукао сам руке у џепове и шутнуо камен на који сам налетео. Скупило се мокрог снега по стаклима аутомобила, правио сам грудве и гађао бандере. После задимљеног простора хладан ваздух је чинио да се осећам свеже, осећао сам га у носу, устима, грлу, плућима и стомаку. Мало сам скакутао низбрдо, до Џорџа Вашингтона, а тамо сам видео полицију, па сам престао, можда сам по њиховом укусу престар да скакућем после поноћи, а не прича ми се сад с њима.

Ходао сам иза две Рускиње и све сам их разумео. Има добрих ресторана у Београду, скупо је али може да се плати, Гриша се опет није јавио, понедељак је нерадни дан овде али њима није нерадни, онда нисам успео све да чујем јер су пролазили аутомобили, али радило се о утврђивању очинства преко ДНК, мада мислим да ниједна од њих није била у питању, олако су прешле преко тога. Кад смо стигли до прелаза код Мајора Илића, испод пијаце, наслониле су се на зид коцкарнице и почеле да се љубе, а ја сам прешао улицу, па преко Ђушине, у Станоја Главаша. На самом углу, код трафике, њих три, с једног телефона иде можда домаћи треп, једу ноблице, прешминкане су и с вештачким трепавицама, и све имају, не знам како се то зове, али као да су им лакиране јагодице, преко руменила. Упркос свему, једној се виде правилне црте лица и питом поглед испод трепавица. Срећно девојко.

До Цвијићеве ни жива душа, а онда код трафике на углу са Старине Новака, двојица пију пиво на шанку мењачнице која не ради ноћу. Високи је одговарајуће одевен за временске прилике, дубоке ципеле, тренерка увучена у чарапе, масивна јакна с капуљачом из које вире очи, нос и густа црвена брада. Овај други је нижи, окренут ми је леђима, у шушкавцу је, гологлав, у уским фармеркама и патикама изнад којих се виде голи зглобови. Високи каже – Ја само хоћу да признаш да си се уплашио, ево само изговори то и океј смо. – Овај каже – Па је л’ то? – Високи каже – Па то је брате, то је. – Овај каже – Па уплашио сам се нормално да сам се уплашио, и шта сад? – Онда га високи загрли, тапше га по леђима и мумла нешто, а ја баш тад пролазим поред њих и чини ми се да је високи стварно задовољан, да су му се ствари сложиле у глави онако како је замислио.

До куће сам имао још око сто корака, па уз степенице, и онда кроз врата до насмејане жене која ме је загрлила и рекла – Научио си оно упутство напамет, признај.