Линија 95 – први део

Док сам доручковао, а како то мени звучи мирнодопски, називати одређени оброк његовим именом, доручковао сам, ручао сам, вечерао сам, уместо јео сам. Називање оброка њиховим именима говори ми да се зна неки ред у твом животу.

Дакле, доручковао сам, кад само већ код тога, доручковао сам јаја на око, знате, то ми је исто симбол благостања, јаја за доручак, благостања у разумној мери, јер свестан сам наравно да за доручак могу да се једу и јастози и шкампи и такве ствари, али разумете ме, јаја за доручак су мир. Онда, имати времена за доручак код куће, па то је право мало богатство.

Доручковао сам јаја на око, спремљена на начин на који највише волим, и мада знам да то сад ни најмање није тема, рећи ћу вам, стављам их на врелу мешавину свињске масти, маслиновог уља и путера, оставим их да ухвате мало ивице, да ухвате мало испод, заливам жуманца и дозго и са стране да буду таман течна колико сам замислио, и знам да је то против свих куварских правила, али ја тако волим, и тако себи спремам и не терам никог другог да једе тако, е, једног јутра док сам, јелте, доручковао, мирно и по реду оброка и њиховима називима, неко је звонио на вратима.

Кад код нас звони на вратима то не мора нужно да значи да се тај неко ко звони налази баш испред улазних врата у наш стан, јер ми немамо интерфон, јер наравно не можемо да се договоримо око интерфона, али имамо звоно у приземљу, испред капије коју закључавамо, тако да кад било ко дође, он звони, ти отвориш врата и вичеш низ степенице: "Ко је?" - овог пута био је поштар.

Усред доручка, усред буквално, појео сам једно и по јаје од три, држао сам корицу хлеба да је по други пут умочим у друго жуманце, и тад је звонило. Као да сам на филму, као да сам на сету, зауставио сам покрет, смирио се, ослушнуо, као можда сам погрешио, можда није звонило, а сви знамо да је звонило, и тај што је звонио и ја, и жуманце и парче хлеба у мојој руци коју сам зауставио на пола пута до жуманцета.

И онда, кад је звонило опет, одложио сам корицу хлеба на то полуотворено жуманце, устао, изуо папуче за по кући, обуо јапанке за напоље, и за плажу, и сиђем и поздравим се с поштаром и питам га шта је овог пута, каже човек: "Саопштење".

Саопштења могу да значе свашта али мени ово није мирисало на добро, и онда, као и увек кад се нађем у оваквим некаквим ситуацијама, ја се сетим како постоје нека места, сетим се једне увале на Хвару, друга трећа четврта десно кад се изађе из Старог града, нема ничега тамо, само стене, и понекад сам и ја тамо, с породицом, е и пошто знам за таква места, да вам их сад не набрајам, ја се замислим на таквом једном месту, у овом конкретном случају баш у тој ували, на једној стени, стојим, сам, гледам према отвореном мору, осећам се како се човек већ осећа у таквим ситуацијама, и иза стене поред мене појављује се поштар и пружа ми бео коверат пун печата, штамбиља прецизније, с празнинама испуњеним тако да несумњиво говоре да су коверат, и у њему саопштење, упућени баш мени.

Нова субота

Да нисам у тако смирујућем окружењу, да сам у приземљу своје зграде и да ми поштар тамо предаје тај документ, сигурно бих се изнервирао, био бих опхрван неизвесношћу, али тамо, на тој стени, ја коверат примам без дрхтаја, немарно стваљам потпис на линију предвиђену за то, поштар отцепљује део предвиђен да га он врати пошиљаоцу да би пошиљалац, дакле држава, знао да сам ја документ примио, да ми је, дакле, саопштено, и да сам ја то примио к знању.

Шта ми је саопштено? Да ли ми је саопштено нешто пријатно? Да ли ми честитају рођендан? Да ли су ме се сетили неким другим поводом, да ми на пример, кажу да су презадовољни мојим понашањем и да само желе да ми честитају? Не, држава ми, посредством Прекршајног суда саопштава следеће: "У наредних два месеца и нула дана немам права да управљам возилом Б категорије, из разлога тих и тих, наведених у решењу број тај и тај.

Узмем саопштење, селотејпом за залепим за унутрашмњу страну улазних врата нашег стана, прекопута иконе Светог Јована, дакле саопштење на западну страну, доведем породицу испред саопштења и прочитам га наглас, да свима буде јасно да ће ауто остати следеће два месеца тамо где смо га јуче паркирали. Паркирали смо га, хвала Богу, тачно прекопута прозора, можемо да га гледамо кад год нам је воља, кад већ не можемо њиме да се возимо.

Дете се смеје, каже: "Возићемо се мојим тротинетом". Ја кажем: "Пријаће нам мало без кола". Жена каже: "Гледај да ти ово буде последњи пут".

Хтео сам да вам пишем шта ми се све десило док сам се возио 95-ицом јер нисам имао дозволу, али испоставило се да је овај увод толико потрајао, да ћете доживљаје из 95-ице добити у наредним недељама, чисте, оригиналне, и забележене само за вас.