Лепо дете
Прво сам видео миша, можда и пацова, велико нешто, а онда за њим две мачке
Поред тих њива увек пролазим колима, скоро увек сам, и увек их гледам. Поштујем ограничења брзине, а онда може да се гледа около. Скоро увек је све исто, данима, непрегледна равница, сем неких детаља, а њих знам напамет па их више не примећујем. Данима само бразде и линије између њива, понека шумица под конац, око неке нове куће под конац, а иначе је све исто, у свакој сезони различито, али данима је исто.
Сад је јануар, нема много посла на њиви, и онда је пустиња, кад гледам из кола, док се возим највише 50, браон пустиња с белим острвцима, јер пао је мали снег.
А данас сам стао, од јутрос сам знао да нећу само проћи, и знао сам да ће то бити кад се будем враћао, у сумрак. То је јужно-бачки округ, да знате, међународни пут, ка Сиригу. Паркирао сам се на један улаз на њиву, изашао, пушио и гледао преко њива, у сунце које је залазило. Почела је и магла да се скупља, а ја сам гледао у сунце док сам могао, а онда сам гледао испред себе у њиве, оне што су данима биле стално исте.
Прво сам видео миша, можда и пацова, велико нешто, а онда за њим две мачке. Нема кућа у непосредној близини, они мора да се јуре дуго, или су њих две биле у патроли па налетели на њега, немам појма. Он је трчао праволинијски а оне су га сустизале, и деловало је као да ће га стићи у сваком тренутку, јер у јануару по њивама нема пацов где да се сакрије, међутим, непосредно пре него што ће га стићи, он је нагло променио правац кретања.
Не бих очекивао од њега толику спретност, а од њих две можда и већу, али у овом случају било је обрнуто.
Добро им је одмакао тим маневром, па су ми сви нестали из видокруга и скоро да сам почео да тражим нешто ново, кад опет они, сад трче паралелно са путем, и опет исто, приближавају му се, и опет маневар али сад је излетео на пут, претрчао га брзо, пребрзо се прегегао, ако смем тако да се изразим. За њим мачке, и одмах прву покупи бели пикап, све у тренутку, предњи десни точак, задњим ју је промашио, оно тело се окренуло по уздужној оси и пало на пут, пикап је наставио нормално, а друга мачка је претрчала безбедно, нестала у њиви, али се брзо вратила, стајала и гледала у ову другу, која је умирала.
Умрла је брзо, било је узбудљиво, али, ух, није ми било до таквог узбуђења. Погледао сам у ову другу, као да треба нешто да јој кажем, можете мислити што јој треба моја реч. Онда је преко мртве мачке прешао аутобус, знао сам да ће се то десити јер сам га чуо како долази, број 35 прегазио је мачку свим десним точковима и од ње направио мрљу какву често виђамо на путевима. Преживела мачка је отишла, и ја сам отишао.
После тога, вече је прошло мирно. Слушао сам Тому Николића, Циганина, шефа једног оркестра.
Он је правио паузу а његови су свирали у другој сали. Рекао нам је да слушамо како бас пуни. Он свира чело, а у оркестру су и виолина, две бас прим тамбуре, хармоника, и контрабас. Контрабас, односно бегеш, свира његов син Лаза. Слушали смо бас, и пуни, нема шта. Тома каже да без тога баса нема ничега. Купио га је од покојног Бате званог Лепо дете. Мислио да га Лепо дете неће никад и никоме продати, али његов син Лаза га је наговорио, а Томи је оставио да преговара. Лепо дете је продао, и рекао му је да је то само зато што је Лаза у питању. Тома је мислио да ће морати бар 10.000 евра да му плати. Ипак, дао му је Лазин стари бас и хиљаду евра, и сад бас пуни у другој сали, чујемо га. Питао сам Тому зашто су га звали Лепо дете. Рекао ми је да не зна, јер ружнијег човека у животу није видео.
