Имао сам разне планове за њега, али на крају смо само пазили да одговарајући прозори буду затворени или обезбеђени препрекама или страшилима. Препреке су кесе а страшила старе лутке. Онда сам га пре десетак дана угледао на симсу с гранчицом у кљуну. На комшинициној тераси, одмах до нашег кухињског прозора на чијем симсу је он грицкао сламку, стајала је она, голубица, његова вереница, као што ће се касније испоставити.
Дакле, схватио сам, гранчица сламчица је за гнездо, вереница је сигурно трудна и ту је прича добила тај заокрет где почињемо да навијамо за њих. Постало је јасно зашто је хтео да се усели код нас, јер планирао је породицу, а за то ти треба стан, као што сви знамо. Ипак, кад му није успело код нас, очигледно се присетио да би могао и гнездо да направи.
Међутим, на комшинициној великој тераси, у самом њеном углу који је нама најближи, стајала је стара пластична саксија. У њој је било земље, али не и цвећа, преко земље су биле две празне кутије кекса домаћица. Вереник је испустио гранчицу из кљуна, прхнуо ка саксији, једну кутију од кекса срушио на под терасе, а другу придигао и наслонио на зид. Гнездо је било спремно, а њих двоје су одлетели.
Сутрадан је моја жена видела вереницу како се намешта по саксији. Вереника није било. Следећег дана жена би се заклела да је видела јаје како вири из веренице. Размотрили смо то и закључили да је могуће. Нико од нас није никада видео птицу како носи јаје, али знали смо да се то дешава. Онда смо следећег јутра видели два бела јајета у саксији. Као јаја од препелице су, можда мало већа, за нијансу. Радовали смо се тим јајима.
А онда, тог дана, тог кад су се јаја појавила, није било њих двоје, нису се појављивали, а јаја су се белела на усахлој земљи старе саксије. После подне сам већ био мало и огорчен, мислио сам да су и голубови полудели, рекао сам жени да ни они више не знају шта раде, да су поблесавили од овог града, и да се вереница у ствари само ослободила јаја и да не зна шта би сад с њима.
Жена ми је рекла да не мора да значи а ја сам рекао да не могу толико да преживе ако их не греје тело птице, а жена ме је питала да ли сам ја стручњак за голубија јаја. Добро, нисам стручњак.
Предвече, наилазио сам из ходника према кухињи, а жена ми је стајала наслоњена на врата од купатила и прстом ми показивала кроз прозор. Знао сам шта ћу видети. Била је ту, вереница је лежала на јајима. Жена је рекла – Мајка.
Од тада, јаја никад нису сама. Сваког дана у неком тренутку вереник се појави, слети код нас на симс, онда му се вереница придружи, он је помази вратом а она га одмах отера да легне на јаја, посматра га док се он пажљиво намешта, и онда одлети, нема је десетак минута до пола сата, и онда се врати, па се мењају.
Проверили смо на нету, мислим да голупчићима треба око три недеље да се испиле а онда још ваљда најмање четири недеље док не буду могли да оду из гнезда, или можда шест недеља. Сад ми жена каже да она мисли да може и осам недеља то да траје, и ту ми видимо један проблем.
Комшиница не зна шта јој се дешава на тераси. Не знамо шта ће да мисли о томе кад сазна. Тешко ми је да поверујем да преко два месеца може да не примети такву екипу на тераси. А опет, комшиница не чује баш најбоље и не могу да се сетим да сам је виђао у том углу терасе, преблизу је то нашег кухињског прозора, скоро да би могла да нам руча са стола, да стоји на месту на коме је саксија. С друге стране, комшиница једном до два пута годишње путује на по два-три месеца негде, па се и томе надамо.
Ситуација је компликована, са много могућих исхода.