Дан за ноћ

Пијаца Скадарлија, позната као Бајлонијева, данас је радила до поднева, јер су тада почињале припреме за Београдски ноћни маркет. То је кад пијаца ради кад јој није време. Тада дођу сви они којих нема преко дана, и ево, без обзира што су ми направили проблеме током дана, драго ми је што су дошли. Лепо је кад неки простор има више намена.

Тешко ми је да видим себе као некога ко овако нешто има да изјави, али ево, изјављујем. Мени је увек тешко кад се било шта промени. Не волим промене и не видим им смисао кад све функционише како треба. Ипак, очигледно је да то има везе с мојим узрастом, али радује ме што сам способан да видим даље од свог носа, не предалеко, али хајде да не цепидлачимо.

Јутрос сам тек схватио да затварају пијацу раније, па сам правио нове планове, знате, морао сам брже да обавим одређене активности, да бих пре него што се пијаца затвори, стигао да купим једног ослића без главе печеног на роштиљу, једну потковицу шарана у кукурузном брашну пржену у фритези, пет гирица, два слајса шваргле од мангулице, везу младог лука и једну љуту паприку. Рибари су ми дали маринаду за рибу. Та маринада састоји се од уља, лимуновог сока, першуна, белог лука, црног лука и црвене слатке паприке. Просула се преко очишћене рибе као месечина по мирном мору.

Поставио сам себи на празној тезги у реду наслоњеном на зид кинеске робне куће. Трећа тезга с доње стране. Те тезге су скоро увек празне. Као што је ослић скоро увек без главе. Дали су ми рибари и довољно убруса па сам био миран. Јео сам мирно, полако, и гледао и слушао концентрисано људе на пијаци.

Стандардна бука, човек који продаје убрусе био је на мети госпође која продаје јагоде. Говорила му је да нешто лаже, нешто доброћудно је било у питању, а он се бранио прво озбиљно а онда је почео да јој повлађује, и то је био најбољи део њихове препирку, он је узјахао њен талас и на њему је био спретнији од ње, што је она умела да цени.

Онда ми је пришао старији господин, видео сам га како гледа у мој бранч и знао сам да ће ми прићи. Пришао ми је самоуверено, стао испред тезге и рекао: "Да ти није те маринаде, не бисмо се никад упознали".

Рекао сам му да се зовем Иван. Он је Милан. Ту смо негде по звучности, рекао је. Понудио сам га својом гозбом, а он ми је рекао да му не пада на памет да ми се толико меша у живот. Рекао ми је још и ово: "Важно је да човек уме себи да угоди". Нисам могао више да се сложим с њим, али му ништа нисам рекао на ту тему.

После тога дан је ишао својим током, био сам на послу, тамо је било одлично, да не кажем да ми је ово био један од бољих дана на послу. После посла докопао сам се жене и детета, таман смо стигли да видимо како Новак добија Карлоса, и онда нас је пут одвео опет на пијацу, на ту ноћну варијанту. Тамо је било свега, мирисало је као у рају, пробао сам нешто стварно љуто и попио право пиво.

Одмах после тога отишли смо код Кинеза и купили налепнице за дете, па право у једну кафану на дну Скадарлије, а тамо је, наслоњен на зид кафане, један стар човек седео и свирао хармонику. Бела ћао и такве ствари. Браво за свакога ко му је то допустио. Онда се појавио један пијанац који, не знам шта, нешто је имао да замери нашем хармоникашу, гегао се и претио му док је овај свирао. Можда имају нека незавршена посла њих двојица, можда, можда. А онда је хармоникаш устао, и док није престајао да свира, претио је пијанцу речима, а кад то није било довољно, напао га је хармоником, на којој је и даље свирао. Ударао га је хармоником, и отерао га је, музиком. Тако да знате, у Скадарлији ипак још увек има боема.