Анкета 3: Како се осећате?

Питали смо вас како се осећате. На улици, на пијаци, на трамвајској станици, где год да смо се срели, ако сте били расположени за разговор, а некад и ако нисте. 

Ово су ваши одговори.

Е знаш шта? Тебе сам чекао, стварно, мотам се ту по крају и знам те, читам те код Руса, гледам где се крећеш и чекам те да ме питаш како се осећам. Чекам те и мислим да нећу да те лажем, нећу да имам нешто спремно, нешто бајато, нешто од прекјуче, него кад се нешто добро деси мислим на тебе и није ми јасно како се не појавиш да ме питаш.

А нема те. Жена ми каже да се не надам, рекла ми је данас да одустанем, да се помирим с тим да те нећу срести. И ево ме, помирио сам се, је л' видиш да јесам, видиш како сам те хладно прошао, ето, и не занимаш ме, нећу ништа да ти кажем. Зашто стојиш тако? Можеш да наставиш даље, овде нема приче за тебе. Молиш ме? Е па нисам мислио да си ти тип који моли. Хоћеш да ти кажем? Данас имам најбољу причу за тебе. Ти си аматер, ја живим, ти записујеш. Је л' тако? Реци да је тако.

Добро, слушај, живим ту преко пута пијаце, прозор ми гледа на месару, знаш да овде има две месаре које ти пеку месо које купиш, добро. Ја увек једем у десној, не зовем их телефоном, дођем и наручим, онда се мотам по пијаци и после покупим, и једем код куће. Тамо раде неки типови који ми се не свиђају, али место је океј. Данас сам наручио роловане пилеће ражњиће, два уштипка и један ћевап. На роштиљу је била жена, девојка. Увек је мушкарац, али данас није био, данас је била она. Замало да откажем све, јер жена у кухињи, разумеш, али било ми је непријатно, знаш какво је време, биће да сам овакав и онакав, и као хајде нема везе, нек ми испече. Отишао сам да купим салату, купио сам парадајз, краставац, лук, маслинке и сјенички бели сир. Паприку не једем, да знаш, отима ми укус, кад ставим паприку, само њу осећам.

А ти? Добро, не занима ме, сад ја причам а ти слушаш.

Стојим испред месаре и гледам је, млада је, нема појма, не гледа ми се како не зна и одем до чесме, седнем и гледам људе који пролазе, као ти што гледаш. Није било никога, само једна старица с ходалицом, само сам њу видео, пролазила је све време, само она, путовала је бескрајно, мало ходалица, мало она, у летњој хаљини на бретеле, да је млађа и да је без ходалице, била би хит дана, али кожа јој виси, коса јој је ретка, али слушај, ко зна како је изгледала кад је била млада, зглобови су јој танки, то није често у тим годинама, бела је, прсти на ногама су јој сложени изазовно, танки, бели, с правилним нокатним плочама, старост јој је узела много али недовољно, лепа је, креће се као да је једина на свету, то је Токине била лепотица, ти то можеш да схватиш. Преузела је улицу, веруј ми.

Је л снимаш ово? Немој да ми парафразираш. Добро, добро, само кажем.

Онда одем у месару, покупим месо, попнем се гајби, направим салату, и онда отворим кутију. Гледам оно месо и наглас кажем – ал' си га препекла, свака ти част. А стварно, око ролованих пилећих ражњића сланина је скоро црна, уштипци делују суви, а онај један ћевап је ваљда испод, мислим се само колико ли је тек он сув. Ископам ћевап прво, пресечем га, а он у средини розе, загризем, сочно. Други залогај још бољи. Свучем пилеће ражњиће са штапа, загризем, сочно.

Сваким залогајем путујем кроз њене руке, све ме је више срамота што сам јој мислио свашта, почиње девојка да ми се свиђа, покушавам да се сетим њене косе, кратка, црна, коврџава. У белој униформи, у мислима ми је хаљина али није у хаљини, знам, на ногама су јој кломпе, ко зна каква су јој стопала, зноји се тамо лепотица, чува сво оно месо, мислим се, браво девојко. Сваким залогајем све ми се више свиђа. Гризе ме савест што сам јој мислио жену у кухињи. Док ми сокови прште у устима, знам да је не бих препознао, осим по месу која је испекла, ако бих и то успео. Док гризем, пред очима ми је лице старице с ходалицом, готово је, спојио сам их, знаш и сам, дешава се.

Једем, два од три парадајза су изванредна, краставац је боговски, лук сам танко исецкао топи се, маслинке су какве могу да буду, каквих има, лоше, али носе неки укус, а бели сир, шта да ти кажем, лош, никакав, без масти, али ту је. Месо је све боље, долази на идеалну температуру. Та мала је талентована, пун је био роштиљ, то захтева пажњу, мораш да знаш кад си шта ставио и каква је где ватра, поред свега другог.

Знаш шта? Срамота ме је да кажем било шта о њој. Месо је било одлично, то је све.

Ево ти прича. Је л ти сад жао што ме ниси срео раније? Ко је сад писац? Јеси ли ти писац, или ја? Јеси ли снимио све? Немој да мењаш нешто, ја знам шта причам.

Ниси ме питао како се осећам. Осећам се као писац, тако се осећам.
(Немања, 37, графички дизајнер)

Осећам се освежено, то је права реч, освежена сам.

Била сам у општини, прво доле на шалтерима, па су ме послали горе, на четврти спрат. Попела сам се лифтом, изашла сам, ходник је био празан, зидови сиротиња, онда сам нашла канцеларију у коју су ме послали, куцнула сам, нико није одговарао, па сам ушла.

За столом је седео тип, згодан, самоуверен, није ми понудио да седнем али сам села. Рекла сам му шта ми је потребно.

Извадио је мој предмет одмах, као да је само мене чекао. Рекао ми је да треба да му донесем још један папир да би ми испоручио држављанство. Објаснила сам му да је то немогуће из објективних разлога. Гледао ме је топло, гледао ме је као да ме разуме, насмејао се и поновио који му је папир потребан.

Питала сам га да ли разуме колико је нелогично и беспотребно тражити од мене тај папир. Рекао ми је да то разуме боље од мене, али да то ништа не мања у нашој реалности. Баш тако ми је рекао, док сам гледала у његове ципеле од светло плаве преврнуте коже.

Не бих га препознала на улици али знам да је био леп, леп човек. Седела сам тамо без речи, прекрстила сам ноге, ћутала сам. Нисам ништа рекла јер нисам имала шта да кажем. Чекала сам да ми каже да изађем али није ми рекао.

Телефонирао је, па је изашао, и онда се вратио с мојим држављанством.

Наша реалност слила се у тај папир, у стојећем ставу није био ни приближно згодан као кад седи, бутине су му предебеле, ципеле му се распадају под пртиском прешироких стопала, и за нијансу је нижи него што могу да поднесем, насмејан, с мојим држављанством у руци.
(Драгана, 29, бивша балерина)