Осећам се непожељно. Знаш кад дођеш негде, поздравиш се са скоро свима, сви се смеју, питају те како си, све је нормално, а ти седнеш, добијеш пиће, и ти се смејеш, али имаш осећај да нешто није у реду, и онда, шта ћеш да помислиш, него да си непожељан, у мом случају непожељна. Само што ја нигде нисам дошла и нико ми се не смеје, ја сам ту одавно, скоро одувек, али опет, имам тај осећај. Не кажем ти ја да сам непожељна, само се тако осећам.
Сећам се, једном раније, док сам ишла на психотерапију, кажем терапеуту да као ми нешто зуји у ушима. Он ме пита да ли ми зуји или као да ми зуји, јер то је велика разлика, тако ми је рекао. Е па сад бих му рекла да је ово тај други случај – као да сам непожељна. А тај терапеут је био духовит. Једном сам му рекла да сам почела да разговарам са својим псом, и питала сам га да ли је то проблем. Рекао ми је да није, да ће проблем бити ако пас почне да ми одговара. Не идем код њега годинама, само сам престала, одједном, само нисам отишла. А неколико недеља пре него што сам престала да идем, рекао ми је, дао ми је пример у ствари, рекао је да ако бих само тако одједном престала да долазим, без објашњења, да би он сигурно био у одређеној мери увређен.
Кристина, 33, вајарка
Ево до данас нисам сигурна да бих престала да идем да ми није то рекао, а то је био само један безазлени пример, тема разговора била је сасвим нешто друго. А ово да сам као непожељна, то ко зна шта је, он би сигурно знао, али ја не знам. То ће можда да прође сад за пет минута, а можда ћу се целог живота тако осећати. Ево сад да морам да кажем, да морам да одлучим да ли је тај мој осећај у ствари мој хир, рекла бих да сам то измислила од дуга времена, што се каже. Рекла бих да је залудан мозак ђаволово игралиште, рекла бих да сам докона па измишљам. А имам посла преко главе, не стајем у последње време, од јутра до сутра, само, да знаш, да би неко био докон не мора да буде беспослен, ево ја сам ти жив пример, цркавам од посла а докона сам. Ево ово сад што сам ти рекла, нисам знала док га нисам изговорила. Хвала ти што си ме питао. Осећам се паметно.
Марио, 38, програмер
Је л ме се сећаш? Не сећаш ме се, а? Био сам на првој промоцији твог првог романа, рекао сам ти да си ми спасао живот. Па променио сам се, много је прошло од тада, а ниси ни ти исти. Јесте, ја сам тај. Имам жену и двоје деце, породица, волимо се. Хвала, хвала, знам да ти је драго. Знам да и ти имаш жену и дете. Браво, успели смо, а? Добро, да ти одговорим како се осећам, за новине, хоћу. Знаш ти како се ја осећам почетком августа. Имао сам десет година кад су ме спаковали на трактор, баба, мама и тата, брат, сестра и ја. Сви смо преживели то, мислим, деду су убили два дана пре поласка, а баба је умрла четрдесетог дана од дедине смрти, у Краљеву, у прихватном центру. Свачија је то прича из те колоне, све смо оставили, ништа нисмо имали. А сад кад гледам, из ове перспективе, прочистили смо се. Знаш, могли смо и без тога, лагодно, да живимо као сав нормалан свет, на дедовини, али није нам то било суђено, суђено нам је било незамисливо, и ми смо га прихватили, и ево нас, добро смо. Нашим родитељима се срце скаменило и до смрти им је тако остало, то знам, али ми, брат, сестра и ја, оставили смо то иза себе. Нисмо ми ништа заборавили, никоме, али смо пустили, мораш да пустиш. Ја дечко не знам ни шта се стварно десило, ја сам тек после научио где су Банија, Лика, Кордун и Северна Далмација. Шта то мени значи? Ништа. Ја сам видео шта сам видео, може то да се зове како хоће, и пустио сам, и то је то. Не знам више ни како се осећам почетком августа, нисам ни узнемирен, одрастао сам човек, срећан сам, не знам. Не идем у Хрватску на море, моји брат и сестра иду, ја стално мислим ајде да идемо ове године, али не могу да будем туриста тамо, ја сам оданде, ја знам оно тамо све, тамо ми је детињство. Тамо ми је деда. Не мрзим никога, није то, да би пустио мораш да не мрзиш, мржња је пакао. Отићи ћу кад будем спреман. А ти, кад ће роман? Ајде писац, дуго ниси написао роман, чекам то, чита ми се твој роман, па да се видимо на промоцији. Ајде живео.
Тијана, 39, акаунт директорка
Осећам се неочекивано добро. Вратили смо се с пута прекјуче, муж, дете и ја. Од почетка јуна нисмо скрпили више од две недеље у Београду. Тако сам и планирала, и хоћу опет да идемо негде. Били смо на мору мало, и онда по бабама и дедама, и теткама, на језерима и планинама, где год смо могли, и сад кад је дошло време да се вратимо, муж и дете, обоје већ данима су кукали како хоће кући, па хоће кући, а ја само да се не враћамо, гледам како да продужимо. Обоје радимо онлајн, дете пропушта само обданиште, нисам видела зашто бисмо се враћали, осим што су њих двоје запели. И вратимо се прекјуче, и ово моје двоје почну да ми зраче неким миром, идилу праве по кући. Осим тога, вратимо се срамно без пара, празан фрижидер, док данас није стигла плата претворили смо се у паленту, али зато је срећа на максимуму. Ето, то ти је породица у својој кући, срећа.