Анкета 5: Како се осећате?

Питали смо вас како се осећате. На улици, на пијаци, на трамвајској станици, где год да смо се срели, ако сте били расположени за разговор, а некад и ако нисте. Ово су ваши одговори.

Ево сине није лоше. Ја нисам одавде, дошао сам аутобусом, ево сад мислим можда ми је ово трећи пут да сам у Београду. Ја сам из околине Лесковца, тако напиши, немој тачно село да наводимо, молим те. Има 74 године, никад нисам побољевао, здрав сам да куцнем у дрво што се каже. Нисам никад имао проблема у животу, ево ако могу тако да кажем. Колико је јорган дугачак толико се и ноге пружају, тако је мене мој отац научио, тако сам ја научио своју децу. И није мој јорган кратак, да се разумемо ти и ја. А данас сам дошао у Београд да се молим Богу. Најстарији син никако да ми се ожени. Не знам шта је сине, прође 35 а он ништа. Ради, има своју кућу, своју земљу, вредан је, не могу да кажем, али никако да се залепи за неко женско. Ја не знам шта је то. Питао сам га сине да није оно најгоре, да волиш другове, рекао сам му мој си шта ћу ал реци да се не надам. Он се искидао од смеха, хвала Богу. Каже ма јеси луд ћале, нећу бре да се женим 'оћу да уживам. Ето, то ми каже, а ја не знам веће уживање него кад човек има породицу. Иначе, да ти кажем овако, да сам ја хтео тако да уживам као он, не би њега ни било. Па је л' тако? Извини ако много причам. Па јесте, питао си ме. Е, ово је највећа црква у Србији, Храм Светог Саве је л тако то је највећа црква. Е зато сам дошао ту да се молим Богу за сина да се опамети. Нисам никад моли Бога ни за шта, није ми ништа фалило, али ево сад ми фали, у ствари фалиће њему ако настави овако. Чуо сам да се плаћа улаз, и ако се плаћа, волим што се плаћа, ја волим да платим, кад је бесплатно није ми то нека сигурација.

(Михаило, 74, пољопривредник)

Шта хоћеш? За новине? Е добро, имам нешто да ти кажем. Како се осећам? Па сад се не осећам добро. Не подносим Београђане, ето то ми је. Видиш где живим, то је фина улица, велики стан, платио сам га колико хоћеш пре пет година, а сад могу да га продам за двоструко колико хоћеш, разумеш. Имам гаражу, све ми је на месту. Имам фирму, имам паре, разумеш. Београђани су стока, и нови и стари Београђани, нико не скупља иза паса, не можеш да ходаш више по улици, паркирају се како стигну, заузимају тротоар, заузимају улицу, заузимају цео свет. Не правим ја више разлику између нових и старих Београђана, мислим можда ме стари и више нервирају. Ја? Ја сам с Новог Београда и проклињем дан кад сам се преселио овамо, али жена је хтела поред храма и разумеш шта онда ја има ту да мислим, кад су се скупиле паре, преселили смо се. Нисам ја Београђанин, ја сам стари Новобеограђанин, из блокова. Е ништа, само напиши да сам завршио са Београђанима, напиши овако - Гоши да се Београђани не обраћају више.

(Гоша, 49, предузетник, продаје фарбу)

Срећна сам, хвала на питању. Идемо у шетњу. Јесте моји су сви пси, ових пет и имам још једног али тај је тренутно код ветеринара. Немам никога осим њих, али сад их је много, видиш како ме вуку, добри су другари сви они, и међусобно и са мном, али много их је а ја више нисам млада. Кад их пустим свих шест у парку, нема ту безбедности, неће да уједају људе, мазни су, али ће да се погубе, знам то, само чекам, али док се то не деси, срећна сам, а бићу и после, моја мајка је говорила – Све што дође, ја сам му наредна. – То значи… Разумеш шта значи. А ти сине, јеси ли ти срећан? Е па браво, драго ми је.

(Милица, 72, наставница у пензији)

Ја се зовем Давид, дошао сам из Зрењанина с мамом и татом и братом у посету главном граду. Видели смо реку Саву и мостове и видели смо возове. Ја сам мислио да су сви возови жути. У Зрењанину сам увек виђао жуте возове а сад сам видео један зелени и један брао. Ко зна које све боје може да буде воз. Били смо у Скадарлију на ручку, јео сам ћевапе, нису ми се свидели. Осећам се весело.

(Давид, 9, дете)