Од како сам био мали, од кад сам почео да схватам укусе, од како сам почео самостално да разумем шта ми се свиђа а шта ми се не свиђа, а кад вам то кажем, то означава тренутак од кад сам се ослободио свих наметнутих правилника, од тренутка кад сам био слободан да својим непцима осећам све што ми се прохте, и да о томе мислим оно што ми се мисли – ја нисам волео љуто.
Кад кажем љуто, мислим и на било шта пикантно, волео сам да ми укуси буду јасни, једнозначни, да сваки укус има свој глас, и да их слажем онако како се мени прохте.
Дакле, ако вам то већ није јасно, желео сам храну јасно подељену, нисам волео да ми се мешају укуси, ако ја сам по себи не одлучим да их мешам у устима. Ако је палента, нека буде палента, нисам подносио да у паленти има нечега.
Прво и основно, паленту сам звао – папалентас. Ево реците, зар није лепши тај назив – папалентас? – Па јесте, лепши је, то свако може да закључи. Папалентас – боговски назив за паленту. Ево, зашто би неко паленту звао било како другачије. Осим тога, ако већ папалентас мора да се једе са још нечим, што раније нисам одобравао, зашто би то морало да буде умешано у папалентас? Нема разлога. И то је био мој шаблон за све, нисам желео ништа помешано, ни са чим. Све одвојено, па ћу га ја сам мешати, ако ми се баш случајно тако прохте.
А није ми се прохтело до тридесет седме године, а онда се све окренуло наопако. До тада, волео сам само кртину од меса и бистру супу без резанаца, ђевреке без сусама, кифле без соли, хлеб без путера, белу пицу без ичега и пасуљ без меса. Јео сам све, али знао сам шта ме занима.
Али тада, око тридесет седмог рођендана, кажем вам, кренуло је све наопако. Хтео сам масно, скоро само масно, хтео сам све помешано, хтео сам све укусе један преко другог и то ме је задовољавало, у одређеној мери. Јурио сам све укусе ођедном, хтео сам да их загрлим све, да су сви моји, одједном.
Није ми успевало. Што их је више било на гомили, мање сам их осећао. Пало ми је на памет да исхрана није за мене, падала ми је на памет и инфузија, јер ако ме укуси не занимају, могу да се храним и на вену, зар не?
А онда је љутина ушла у мој живот. Љутина ме је разнела, таман кад сам почео да планирам инфузије дошла је тихо, ненаметљиво, поништила ми све што сам о укусима знао до тада, и остала заувек.
Брзо сам разумео о чему се ради. Брзо сам превазишао бол, брзо ми је постало јасно да је бол само увод у лепоту. Прво је бол поништавао све друге укусе, доводио их је у једну раван, обесмишљавао их је. Али мени су укуси свакако били обесмишљени, па ми није било тешко да се у тој нијанси задржим довољно дуго да доживим ватромет.
Је л знате шта ради љутина? Љутина све укусе узме под своје, она их одмах однесе у свемир и донесе вам бол, и ако се од тог бола браните, ако му се опирете, само вам тај бол остане, и имате само бол, али ако га пустите, ако вам је последња ствар на свету да га контролишете, јер контрола било чега, а нарочито љутине, у најбољем је случају месечина, ако се на пример посветите томе да пустите ствари да иду својим током, дакле ако и љутину тако пустите да ради свој посао, она ће вам вратити вишеструко.
Донеће вам нове светове, бол ће остати само сећање на тешке дане, бол ће бити уграђен у сваки појединачни укус о коме сте сањали, сви укуси које сте желели, сви укуси које сте узалуд слагали један преко другог, сви ће бити оплемењени патњом, биће сложени у неодољив ватромет бола који ће вас веселити.
То је љутина, узме све укусе, растави их на саставне делове, онда их опет сложи, али болно, разоружавајуће болно, толико предивно болно да не можете ништа друго, осим да желите још.