Пелопонез мајко мила

Толико је невероватно звучало да ћемо још некуда моћи да отпутујемо овог лета, у његовим последњим тренуцима, да нисам много веровао у то. И још је требало пут да нам буде плаћен, као и дневнице. Једино је требало да идемо нашим колима и ми да возимо, наравно.

Ипак, то је све толико лепо звучало, да сам био убеђен да ће се нешто десити у последњем тренутку, даће нам рећи е па нисте се ваљда стварно надали да се такве ствари дешавају. Па нисмо, наравно да нисмо, тако бисмо рекли и нe бисмо се много секирали.

Међутим, дани су пролазили, а нико нам ништа није отказивао, само су нам у једном тренутку уплатили путне трошкове на рачун, јер ћемо, је л' те, дневнице добити у кешу. Тад смо први пут стварно поверовали, мада смо се и пре тога више или мање успешно правили. Онда смо схватили да је то предугачак пут за мало дете, па смо се договорили да дете у одласку оставимо код бабе и деде, а да га у повратку покупимо.

Све је требало да траје седам дана, од кад кренемо, па док се вратимо. Ево рећи ћу вам и тачно какав је посао у питању. Посао је да одемо на Пелопонез одређеним путем, спавамо на три места, у тачно одређеним смештајима, испробамо све што тамо имају, и ја онда треба да напишем, по тачно одређеним ставкама, серију текстова о свему томе. Не питајте како је дошло до тог посла, ни мени није сасвим јасно, али ево сад знате шта је у питању.

Дете је прво хтело да иде на пут с нама и повремено је кукало и плакало, али чим је после четири и по сата вожње угледало бабу и деду, нас је заборавило, тако да је и то било брзо решено.

Све до дана пред наш полазак на југу су падале кише и било је свакаквог невремена, а онда је свугде почело да се разведрава. Да нас је неко гледао на мапи временске прогнозе, могао би да помисли да нас двоје у колима ведримо и облачимо, у ствари само ведримо, јер како се приближимо некој области, тако тамо засија сунце.

Она је гледала карту а ја сам возио. Ипак, успели смо да промашимо пут, кренули смо ка Атини, што еј легитиман пут, али није наш пут, па смо се враћали да бисмо прошли путем који нам је зацртан, и ту смо изгубили много времена, а нисмо могли да спавамо било где, него тамо где је предвиђено, знате већ.

Ухватио нас је мрак, били смо преморени и тада се десила прва важна ствар – видели смо човека, у ствари џина, високог око пет метара, како трчи ауто путем у супротном смеру. Протрчао је и преко нас, односно ми смо му се провезли кроз ноге. То, знате већ и сами, није стварно био џин, то се је био ковитлац прашине које је са собом носио неке гране, а ми смо били преморени, и тако смо га видели.

Ипак, нисмо о томе проговорили сигурно сат и по, и онда више нисмо могли да издржимо и скоро у глас смо рекли – А онај џин што је трчао по ауто путу? – Знате, сад нико више са сигурношћу не може да тврди да то није био џин, али ево, изабрали смо да верујемо у ковитлац прашине.

Три места у којима је требало да спавамо су Патрас, Кало Неро и Каламата. Друга важна ствар десила се ускоро. Прешли смо преко моста на Пелопонез и за неколико минута били смо у Патрасу. Нестале су нам батерије на телефонима, била је ноћ, град је био празан, а ми више нисмо знали ни како се зове хотел у који је требало да стигнемо.

Нисмо ниједном погледали мапу града и пут до хотела, не, ништа. И онда смо се возили, а то није мали град, ја мислим да је негде као Ниш. Возили смо се тако што је госпођа говорила лево или десно, на одређени начин је бирала скретања, и убрзо смо се нашли на великом празом паркингу, усред огромних магацина.

Смејали смо се, па је рекла да се не бринем јер сад зна тачно како ћемо стићи, па смо се још смејали, и онда је рекла сад само право, поред мора. Возили смо се поред мора, онда су улице постале једносмерне, водиле су нас из једне у другу, онда мало у круг, онда смо угледали паркинг место и трафику која ради, па сам изашао по хладну воду и нашао се испред хотела чије име сам препознао.

То је та друга ствар, то је то немогуће, али ипак се десило. Заспали смо као анђели. Ујутру смо схватили да смо у центру дешавања, на оним празним уличицама од синоћ отворило се све, било је препуно људи који су брзо и гласно причали на грчком. Као да су сви причали у глас. Доручковали смо шампионски и наставили на југозапад.

Трећа важна ствар десила нам се после око сто километара. Видели смо знак за плажу и скренули десно. Ишло нам се на плажу, одмах. Уским прашњавим путем стигли смо после десет минута. Плажа је била пешчана, празна, паркирали смо се у песак. Није било баш никога, то није била нека популарна плажа, видело се одмах. Није било инфраструктуре, само песак и море. И ветар, таласи су били велики.

Купали смо се, а док смо се после стојећи сушили, имао сам јасан осећај да сам ту већ био. Знао сам сваки метар те плаже и то нисам морао ни да изговорим, обоје смо то осетили. Ваљда већ и врапци знају да је могуће знати неко место иако никад ниси био на њему.

Кало Неро нас је дочекао мирно, остали смо три дана, по плану, и дневнице трошили немилице. Кад смо кренули у Каламату, док смо путовали, одужило нам се некако и стално смо се питали кад ли ћемо стићи већ једном, јер то је само око 70 километара пута. Тад се десила четврта важна ствар.

Возили смо се с отвореним прозорима и од‌једном смо осетили мирис маслина, у ствари мислим да је то мирис маслиновог уља, из кола у покрету.

Тако интензивно, као да смо се нагнули изнад бурета са маслиновим уљем. Никад нисам осетио тако нешто. Као у сну. А онда, три дана у Каламати, сунце и дневнице.

Враћали смо се истим путем, нисмо нигде погрешно скренули и кад смо прешли мост, у тренутку кад смо напуштали то полуострво, изговорио