У повратку с Пелопонеза, отишли смо по дете у Скопље, тамо где смо га у одласку и оставили.
У Скопљу смо се непланирано задржали и ја сам напокон успео да обавим нешто што никад нисам. Колико год пута да смо долазили, и колико год пута да сам прошао поред кафане која се зове Наџак, ја никад у њу нисам сео. А то је кафана која ми се можда и највише свиђа тамо.
Неколико пута сам био на корак од тога да седнем, али не, увек би се нешто испречило. Толико често пролазим туда да сам већ почео и конобарима да се јављам, и они мени. Кафана је на једном такорећи тргу, мада мислим да није тако класификован тај простор, али кружни ток је ту, и у његовом центру је нешто као паркић. Преко пута је Наџак. Кафана је на углу, хвата две улице, столови у башти су у ствари на самом тротоару, без конструкције, што можда и највише волим. Место је прометно, нарочито за пешаке, и то највише волим, планирао сам да гледам пешаке.
Тог дана сам сео. Устао сам ујутру, отишао сам у Наџак и сто који ми се највише свиђао био је празан, и сео сам. Ето ме, први пут тамо. Био сам срећан. Жена ми је доста пута рекламирала њихов доручак, рекла ми је да је то најобичнији доручак, кајгана или јаја на око, али рекла је – Имају укус.
Нисам био сигуран да ћу доручковати, знао сам да ћу пити кафу, пушити и гледати шта се дешава.
Одмах сам угледао два непрописно паркирана аутомобила на најближој раскрсници. Паук је ту, монтирају куке на точкове, и док стављају последњу стиже возач. Не чујем их али возач маше рукама, полицајац се подбочио, радник паркинг сервиса чека шта је пресуда. Полицајац се не помера, у једном тренутку сви стоје као замрзнути, онда се полицајац окреће возачу и каже му нешто, овај одлази некуда ван видика и убрзо се враћа с неким папиром, Тај папир је био довоољан, скидају куке и разилазе се. Пре него што су почели да стављају куке на други аутомобил, возач долази и извлачи се без напора. Док он одлази, у раскрсницу улази ауто и скреће поред полицајца у једносмерну улицу. Полицајац се крсти, дува у пиштаљку и дере се. Ауто се враћа у рикверц и каже ваљда да га није видео. Полицајац му каже да треба да иде код психијатра, то му је рекао, сваку реч сам чуо. Радници паркинг сервиса се смеју, полицајац одмахује рукама и сви се разилазе.
Наилази девојка с псом, белим булдогом, прича телефоном, у фармеркама је, уској поцепаној мајици, с голим стомаком, на ногама су јој патике исте као моје, само мање, и с другом шаром, погрбљена, премешта се с једног ћошка на други, склања се од пролазника, један пас успут нападне њеног пса, она то вешто избегне, важан је разговор у питању, види се. Види се и да би требало да се исправи, лепотица, све је у реду с њом, има лепо лице, згодна је, лепо се креће, али мораш да се исправиш девојко.
У паркићу у кружном току две девојке увежбавају плесну кореографију, трећа седи на клупи, њу не видим добро од дрвећа. У питању је модеран плес, тако се игра по спотовима сад, одсечни покрети, много се стоји у месту, као да су ушрафљене у земљу, али им се тела крећу гипко и спретно. Не смета ми што нема музике, одлично изгледају. Повремено подсећају на лутке од папира причвшрћене за постоље кроз које у њихова тела струји ваздух. Кореографија се развија, па им је по једна нога фиксирана, пивот плес. Има их више, тек сад видим, ту је њих најмање шест.
Пролазе мајка и отац с дететом од око 2 године у дечјим колицима. Отац гура колица. Мали не личи на оца, он је исти отац, само мали. У супротном смеру од њих, по улици, пролази девојка девојка на мотору. БМW ф800гс, овогодишњи модел, сиво црвен, лудница. Девојци плава коса провирује испод мат црне кациге. На пешачки прелаз стаје жена с двоје мале деце. На ахиловим тетивама има тетоваже, на левој нози сунце, на десној месец.
Мушкарац седа за сто поред мог. Конобар долази, овај не успева да наручи из два пута. Ломи се између кафе и јаја на око, не зна да ли прво да попије кафу па да доручкује, или обрнуто. Конобар га оставља на неколико минута. Одлучио је да доручак буде први, пита каква све јаја могу да му направе, па да ли има љуте везене свеже паприке, па да ли би могли да му мало пропрже паприку прво па онда јаја да убаце. Може све. Ипак, он није сигуран, мора још мало да размисли. Онда у једном тренутку одлучно позове конобара, конобар не стиже одмах, он је нестрпљив да саопшти своју одлуку, конобар долази и овај му каже велико хладно пиво и дупли џони вокер без леда, лед са стране. У следећих 45 минута попио је три таква комплета и отишао, што би се рекло – с анђелима.
Око један се рашчистило све, утихнула је улица, и паркић, аутомобили су се проредили, а то је затишје пред буру, за пола сата ће све да се напуни, неће имати игла где да падне, по столовима у Наџаку и другим кафанама које одавде видим су резервације а по својим кућама је бар још толико људи који се спремају да крену на ручак. Лето је готово, свима је јасно да су дани за седење напољу избројани.
А онда, са звучника почиње песма Lady Barbara – Renato E I Profeti – и баш тада пролази старија госпођа у зеленој хаљини, хаљини за удобност у реткој нијанси зелене, гега се у ритму дувачких инструмената у песми, рекао бих да су виолине у питању, пролази и не окрећем се за њом, да је не узнемиравам. Што се мене тиче, она се зове Барбара.