Анкета 6: Како се осећате?

Питали смо вас како се осећате. На улици, на пијаци, на трамвајској станици, где год да смо се срели, ако сте били расположени за разговор, а некад и ако нисте. Ово су ваши одговори.
Јуче сам се вратила с мора и доста ми је мора. Ишли смо ево сад, видиш, дохватили смо мало и октобра, и јесте дивно је било, нема врућине, нема гужве, знаш како нас је послужило време, ноћу можеш да спаваш а дању можеш цео дан на сунцу да будеш. Нашли смо плажу какву смо могли да сањамо. И види, јефтиније је, али није јефтино, стално сам под стресом. То ти је клацкалица, хоћу да дете иде на море, и хоћу бре и ја да идем на море, али реално кад погледаш, ми немамо паре за море, ми у ствари немамо паре да живимо нормално, и то ме уништава. На крају ми је то превелики стрес. Пола године мислим како ћемо да платимо то море, и онда још три месеца после се мучимо. Па јел' то нормално? А радим, ради ми и муж, и опет мука жива. Ја не знам шта би било да неко изгуби посао. Ма шта да изгуби посао, једну плату само да пропустимо, ми смо завијени у црно. То није ни да живимо од првог до првог, ми живимо од првог до дваеспетог, а оних пет дана сам свети Бог зна како нам је. Знаш чега се сећам? Ја сам била мала кад се бензин продавао на улици, знаш кад су биле несташице, и сећам се како је тата једом, кад су га питали колико му троши ауто, рекао – Ја му сипам пет литара а он нек троши колико хоће. – Е тако ми живимо.
(Љиља, 37, фризерка)

Сад сам седео у кафани, ту испод Скадарлије, пио сам кафу и попио сам један виски. Хтео сам да попијем ракију али не можеш више ни ракију да попијеш као човек, кажем дајте ми шљиву и одма нека питања, да ли хоћете ову ову одлежалу оволико, или ону што прави познати глумац, или имамо првокласну из не знам одакле, мислим, дај ми човече ракију и кафу да попијем ујутру као човек нисам дошао да се дружимо. И узмем виски, шта ћу. А поред мене су седели неки Французи, у ствари ја сам сео поред њих. Двојица, једна жена и двоје мале деце. Жена и деца су брзо отишли а ова двојица су остала и причали су и причали. Фини људи, рекао бих, не причају ни прегласно ни претихо, таман како треба да се прича у кафани. Пили су кафе и сокове, један је доручковао јаја и препечен хлеб. Ја не знам ни реч француског, не разумем о чему причају, али их слушам. Мелодичан језик, прави кафански, да могу да бирам још један језик да умем да говорим, то би без икакве сумње био француски. Слушам их и мислим нешто своје. А знаш шта је то моје? Не знаш, како би могао да знаш. Ево, рећи ћу ти. Пре неколико месеци седимо код куће жена, дете и ја, жена нас гледа и каже нам – Ех какви сте, обожавам вас, толико вас волим да ми је мука од тога, некад ме боли стомак од вас – Ја је питам што је боли стомак. И слушај сад ово, каже – Па сад више не могу, на пример, да одем одмах да се одселим сама да живим у Паризу. – Еј дечко, јеси чуо? Не може да иде да живи у Паризу, можеш мислити, ајде сад одмах дан жалости да прогласимо. Пошто ја ево могу одмах у Манчестер да се преселим и да играм за Јунајтед. И нисам хтео да таласам, да не узнемиравам дете, а после ми је било касно, стварно имам ја и других прoблема у животу осим њеног Париза, али сам јој запамтио. Разумеш, што баш Париз? Је л има неког у Паризу? Шта као, ми овде не ваљамо него Французи ваљају? Брате, храни пса да те уједе. Друго, сад су ми сви Французи сумњиви.
(Вељко, 49, грађевински предузимач)

Како се осећам? Одлично. Никад ми у животу није било боље. А што тебе занима како се осећам? Што си баш мене питао? Јеси знао да ми је добро? Види се, а? Најбоље ми је на свету. Напиши тамо Михаило Јовановић, бескућник и алкохоличар, све је прошао и не може му нико ништа. Ево искрено да ти кажем, само овим голубовима је боље него мени. А је л знаш зашто? Па само гледају да једу. Сваки дан их гледам и знам их, њих занима само једно – да ли има хране или нема хране. То је благослов, кад те занима само једна ствар. Не плаћају стан, купају се по барама, пију воду где стигну, и само чекају пензионере да им донесу хлеб. А пензионери дечко као да су произвођачи хлеба, ја не знам више одакле им толики хлеб. Е то ти је, једну ствар ухватиш, тога се држиш и за тебе нема зиме. Сва енергија коју трошиш на друге ствари, иде само на једну страну, и онда си ту најбољи. И само једно не знам. Да ли голубови уживају? Да ли су срећни кад добију хлеб или им је исто као и кад не добију, само су у једном случају гладни а у другом нису? Јер ако уживају, онда им није боље него мени. Кад знаш за уживање, знаш и за муку. Мени се то изједначило, истина још увек приметим кад уживам а кад се мучим, али немам посебна осећања према томе. Све ми је исто, гледам да преживим до смрти.
(Михаило Јовановић, 64, бескућник и алкохоличар)