Ормарићи

Већ неколико дана, као и сваке године, чекам Свету Петку. То се у нашој кући још каже и рођендан Пресвете Мати Параскеве. Моја ћерка много воли ту светицу, а волео ју је и мој брат. Он ми је говорио да увек на Свету Петку треба да научим нешто ново, и онда ми се стално дешава да преко целе године учим нешто разним данима, али кад дође Света Петка, мучим се, као да знање неће у главу.

Поред свега тога, Света Петка је и дан вртића у који моја ћерка иде, па су данас имали тим поводом журку, с почетком у 9 сати ујутру. Био сам љубоморан што има журку у 9 ујутру, ја бих волео да идем на журку која почиње у 9 ујутру. Испратио сам је, закаснили смо три минута што су нам бар мало замерили, пожелео сам јој леп провод и наставио у теретану.

На углу код Баније стајао сам можда и десет минута, не знам зашто, гледао сам непрегледну колну возила која се вукла од Панчевачког моста и мислио шта ли ће данас да се деси па да научим нешто. Мислим, ако се и не деси, онда на крају дана узмем па научим неку песмицу напамет, али не волим кад тако прође, волим да знање некако само дође.

Последњих шест недеља нисам ишао у теретану. Прво сам путовао а онда сам имао неких здравствених ситуација и тако, накупило се. Кренуо сам пре три дана, ово данас је био четврти. Имао сам страшну упалу мишића на Свету Петку. Три узастопна дана сам вежбао после толике паузе и имао сам прилику да уживам у можда и најинтензивнијој упали мишића од како знам за себе.

Теретана у коју сам кренуо је за мене најбоља у којој сам икада вежбао. Она није најмодернија у којој сам био, али је некако све на мом месту, онако како ја замишљам да би требало да буде. На разним другим местима имали би разноврсније справе, али би купатила била заборављена, тушеви зарђали и одводи стално полузапушени. А туширање после тренинга је ваљда скоро исто важно као и сам тренинг. Тако, разне теретане имале су своје мане и све те мане су ми ишле уз те теретане, пристајале су им, као и њихове врлине, што је, не само кад су теретане у питању, одлична ствар и могло би да се назове имањем карактера.

У мојој теретани, у мушкој свлачионици, постоје ормарићи, дрвене касетице за одлагање ствари док је човек на тренингу. На улазу даш чланску карту и добијеш кључ од ормарића. У њега ставиш ствари, закључаш га и миран си. Да би ставио ствари у тај ормарић, наравно, мораш да га отвориш. Е, ту се налазила мана која није пристајала мојој теретани. Ормарићи су коцке наређане једна на другу, по пет у висину, чини ми се у четрнаест колона. С предње стране, то су вратанца једна до других. Та вратанца се држе с унутрашње стране на шаркама, као и свака друга врата. Кад те шарке мало попусте, вратанца почну да шетају и тешко их је отворити. Е па попустиле су, тешко су се отварали ормарићи, сваког следећег пута било је потребно по мало више вештине него претходног. Отварао сам их прстима или кључем у брави и никад лако, увек је било напето. Е то се није уклапало, та вратанца и то отварање, као да је то био свет за себе, као да је те ормариће неко позајмио из неке друге, не тако добре теретане, и ставио их ту, у нашу свлачионицу, да нас узнемиравају.

Данас док сам се пресвлачио, поред мене се пресвлачио један дечко и онда је ушао трећи и рекао овом поред мене – Ево јеси срећан, наместили смо ти ручкице на ормариће. – Он је рекао да је срећан и да му је драго што је успео да се избори за то побољшање. – Ја сам му честитао на томе и питао га кад су ручице намештене, рекао ми је да се то десило прошле недеље. Дакле ја већ три дана користим те ручице и нисам их приметио. Умем много боље да опишем како је отварати ормариће без њих, него с њима. Знао сам у пола ноћи да ме пробудите која је мана моје теретане, а кад је та мана нестала, нисам то приметио. Шта ли то значи? То је ваљда оно што треба да научим за ову Свету Петку, и научићу, само треба мало да се потрудим.

За почетак, једно знам сигурно, сећам се да је Душко Радовић рекао – Чудни смо ми. Лакше нам је да приметимо оно чега нема, него оно чега има.