Видео сам је док смо улазили у установу културе у којој је се одржавају часови балета за децу. Седела је на клупици поред улаза.
Мршава жена с прекрштеним ногама, онако како само мршавим људима могу да буду прекрштене, десна преко леве, један лакат је наслонила на бутину и лице је држала шаком те руке. У другој јој је била цигарета коју је држала у висини увета. Глава јој је била погнута, као да је заборавила на ту цигарету која је горела. Коса јој је црвена од кане, препознајем ту боју, са седим израстком од два центиметра.
Клонула особа, знао сам да није села да се одмори. Није примећивала свет ко себе, није тражила ништа ни од кога. На тренутак сам помислио да делује тужно, али не, није била ни тужна, изгледало је као да ју је и туга одавно напустила. Само је постојала ту, таква каква је, и то је све што има да се каже о њој.
После балета вратили смо се кући а ја сам почео да се спремам за још један задатак који је требало да извршим тог петка, данас. Требало је тетки да однесем лек. Ето, стварно, то ми је био задатак. Лек је стизао на аутобуску станицу, требало је да сачекам аутобус, од возача узмем пакетић, и однесем га на одређено место.
Припреме су се састојале од тога да сазнам кад аутобус стиже, а то није било лако. Тетка је имала своје време, на информацијама су ми дали друго, а искуство путника који су се возили том линијом говорило је треће. Отишао сам спреман на чекање. Тетка је инсистирала да све то обавим таксијем. Требало је доста дуго да се возим по граду. Од куће до станице па од станице тамо негде до Аде и онда назад кући.
Возио сам се а нисам возио, а то се ретко дешава. Могао сам да обраћам пажњу на околину. Прво сам у Далматинској, на прозору у приземљу, видео мушкараца. Стајао са у оквиру прозора као слика, боје су била такве као да је у питању уље на платну. У сивој тренерци, држао се за свој велики стомак као што се труднице држе, с изразом лица као да га нешто боли, загледан у даљину, у нешто ван овог света. Имао је седу браду.
На семафору код Скупштине дечко у уским фармеркама, мајици с дугачким рукавима и преко ње перјани прслук. Млад, труди се да делује опасно, као неко с ким се не треба качити. Нервозан је на начин за који сигурно нема рационалног основа. Премлад је и пренежан за такву нервозу. Није намрштен, више делује као да је забринут што ће по ко зна који пут морати да се бори против надмоћнијег непријатеља и да ће по ко зна који пут несумњиво победити. Младост је често отежавајућа околност, тако је говорила једна жена коју сам познавао.
Убрзо смо прошли поред кафане која се зове – Криза. Сад више нисам сигуран да ли сам тамо видео двојицу како седе за столом и пса поред њих. Један је пушио лулу, ако су уопште били тамо.
На аутобуској станици, на долазном перону, прво сам видео мигранте, или неке људе који личе на мигранте, како играју крајцарице или неку игру која на то личи, бацали су нешто ко ће ближе, то је сигурно, можда затвараче за пиво, тако се чуло, а добро се чуло јер су били тихи.
Кафана у којој сам се надао да ћу седети и чекати затворила се четири минута пре него што сам стигао. Надао сам се да ћу попити вињак и кафу и попушити неколико цигарета док чекам. То се није десило. Ипак, кад затворе, остављају столове и столице напољу, па сам сео.
Поред стуба одмах поред угледао зелено жути цегер. Нико није стајао довољно близу да помислим да је цегер његов. Ничији цегер на аутобуској станици, незгодна ствар у данашње време. Почињем да замишљам путање шрапнела или таквих неких убојитих делића којим бих могао бити погођен ако је у питању експлозивна направа.
Нишаним мало, као склањам се па онда мислим како сигурно није ништа него су унутра неки џемпери или тако нешто. Ипак, склоним се. Као да сам једини који се бави тим цегером, остали се слободно крећу око њега, један човек је сео на столицу са које сам се склонио.
Аутобуси долазе, поздрављају се људи, две жене се грле, једна девојка се саплете и испусти телефон. Скоро врисне. Сагне се и дохвати га. Гледам људска тела подложна законима физике. Сви ти покрети последице су деловања одређених сила које се могу описати једначинама. Ако цегер није само цегер са џемперима, и он има своје законе физике, и своје једначине. Неко би можда требало да позове полицију, можда баш ја.
Већ сам доста дуго седео, па сам пронашао број телефона возача аутобуса који сам чекао. Човек се зове Браца. Браца се јавио и рекао да је стигао, стајао десет минута на станици и отишао. Промашили смо се и верујем да се то десило због цегера.
Рекао сам му да је важно да узмем лек. Рекао ми је да је кренуо ка пумпи, ту одмах преко моста, да сипа гориво. Договорили смо се да се нађемо на тој пумпи. Петак је, није било таксија, сви су ми одмахивали руком а ни на позив их није било. Онда смо се опет чули и рекао ми је да само пређем железнички мост и да га сачекам на Старом сајмишту, код оних малих продавница чим се пређе мост.
Стигао сам пре њега, сачекао га, а он се појавио у аутобусу. Није ми пало на памет да је отишао у аутобус да сипа гориво, али то је било логично. Преузео сам лекове кроз његов отворен возачки прозор. Осећао сам се важно што је неко дошао аутобусом да се нађе са мном.
Такси ми је дошао брзо, лако ме је нашао мада сам био на месту без праве адресе. Отишли смо преко Новог моста. Мирна површина Саве била је преплављена одсјајима града. Град светли као да је све у реду. Можда и јесте.