Осећам се необично. Петак је, у току је радно време, а ја сам ево сад изашао из кафане. То се никад не дешава, осим кад сам на одмору, а сад нисам на одмору.
Таква је игра случаја била овог дана, јутро и пре подне кренули су уобичајено, а онда сам се у два или три регуларна, али потпуно неочекивана потеза нашао у кафани. И то сам.
Нисам знао шта да једем, па сам наручио једну ракију, да ми отвори апетит. Онда сам студирао јеловник па је дошао конобар да се посаветујемо. Питао сам каква им је глава, јер знаш то је Морнар, некакав ресторан националне кухиње је л тако, јесте. Он ми каже глава нам је одлична.
И ту видим да ја мислим на телећу главу у шкембету а он ваљда мисли да мислим на његову главу, ову личну, што ми је на раменима. Објаснимо се, испостави се да нема телеће главе и он опет оде а да нисам наручио. А тај тип изгледа као боксер на привеменом раду у кафани. И ништа, гледам још мало јеловник и знаш, без везе, на крају наручим ћевосе, знаш, све неке пуњене парике на списку, откуд знам, ћевоси су ћевоси.
Узмем салату, пијем ракију, мезим салату и на сто ми слеће једна мува. Близу салате. Отерам је, нормално. Мува изведе један мали лети опет се врати на сто. Опет је отерам, и тако још два пута и она се стално враћа и видим мува је запела да седи са мном. Мислим да седи, стоји, шта већ ради. Не иде ми на хлеб и салату, стоји на столњаку и гледа ме.
Ту почнем да се дописујем с једним другом који ради ту близу, у Хиландарској, да видим да може да изађе с посла да ручамо заједно. Напишем му да седим с мувом. Није могао да дође, није био данас на послу, радио је од куће. Питао ме за муву, као да ли сам с њом изашао на ручак, ја му кажем јесам с мувом сам. Добро каже он, свидело му се то. Е и пита ме да ли сам наручио шкембиће на жару, а ја нисам наручио јер не знам ни да то постоји.
Зовем конобара да га питам зашто ми није препоручио шкембиће на жару, он долази с ћевапчићима и ја шта ћу, наручим и шкембиће на жару. То је као топло предјело, али рачунам, прво ћу да поједем јело, па онда предјело. Разумеш? Па наравно.
Чевоси су онако, пристојни, лук им је свеже исечен, то је велики плус за сваку кафану. Док сам јео, на телевизору на зиду ишла је реприза јучерашње кошаркашке утакмице Партизан – Фенербахче. Гробари су добили јуче, а ја сам се данас у репризи надао преокрету Фенера, јер ја навијам за Звезду, као и сав нормалан свет. Али ништа од преокрета. Нема везе, било је напето на тренутке.
Онда ми стижу шкембићи на жару. У земљаној посуди, нема их много, изгледају одлично. Цвче. Цвркућу. Нису сецкани на ситно, него крупно. Укус, чиста десетка. Јак укус, више су него пикантни, врели, мекани таман колико треба.
А она мува ме гледа док једем друго јело и пијем другу ракију, ево кунем ти се, као бивша жена да ми је села за сто и налактила се. Дошло ми је пиће да јој поручим. А на утакмици један дечко има број нула на дресу, то никад нисам капирао, као изабереш нула да ти буде број. Без везе. Е а реци ми бато, где ће да изађе ово што сам ти напричао? Код Руса, мајке ти? Браво. Нас и Руса триста милиона. (Филип, 52, архитекта)
Осећам се одлично, хвала на питању. Ево види, гледај сад тамо. Видиш голубове тамо на ивици крова оне зграде. Е сад гледај, сад ће на полете, видиш, нема их много, то је једно тридесет комада максимално, видиш тако се сјуре низ Ђуре Даничића и онда десно у Џорџа Вашингтона, и онда направе халф пајп, ево сад ће, је л' знаш шта је халф пајп, е то је, разумеш, добро.
И види сад, преко оног крова, назад на исто место одакле су кренули. И зашто то раде? Откуд знам, али знам да раде. Иначе ти голубови нису много паметне птице, па не можеш лако да закључиш зашто нешто раде. Не би им било лоше да су мало паметнији, јер видиш и сам, на свако мало неки мртав голуб по улици. А онда, ови што су живи ретко који има све прсте на ногама. Мачке су брже од њих, ту нема спаса, а не могу да лете све време.
Једном са на крову видео мачку како је скембала голуба. Он је ваљда био опуштен, знаш то је било на тринаестом спрату, али јок, мачка нема милости. Мачка је мачка. Што каже један мој пријатељ – Што мачка роди, то миша лови. – У овом случају голуба.
Није им лак живот, мада коме је данас живот лак. Ја ево волим голубове, и није да не волим оне племените врсте, али највише волим ове дивљаке, сељаке, тако их зовем, ове градске будале. Они су некаква глупава банда која се сналази како зна и уме. (Јура, 44, мајстор)
Ја се осећам као Ариел. У ствари ја сам Елза. Па Елза се зовем, у ствари Аника. А је л' хоћеш да ти поклоним једну наруквицу? Коју хоћеш? Ево ти. Добро, сад ми је врати. Не, не, мораш да ми је вратиш, поклонила сам ти је само на кратко. Рекла сам ти како се зовем. Ја сам Ариел – морска сирена. (Ариел, 4, морска сирена)