Зимске приче

Улица у којој живимо сада широка је, права градска улица, с правим, јаким уличним светиљкама. Те светиљке нам ноћу праве цео нови свет по зидовима, јер испред прозора имамо дрво, то дрво има гране, те гране некад имају лишће, некад птице, а некад само своје гранчице чије се сенке оцртавају на нашим зидовима. Како год да је, сенке имамо.

Мени је зима дошла много после првог снега. Дошла ми је данас. Кренула је синоћ, јер температура се врти око оне кад ће да падне снег, мирише на снег, али снег не пада.

Старији људи би рекли – мучи се време. Ти старији људи, то сам сад ја. Та категорија старијих људи увек је постојала, али како сам ја старио, старила је и она, и никад то нисам био ја. Некад су ми старији људи имали тридесет година, кад сам ја имао двадесет, па онда четрдесет, кад сам ја имао тридесет, па разумете како је то ишло, али сад ја имам педесет, и немам где да сместим те старије људе, него ти старији људи, то морам бити ја.

А како знам да сам старији човек? Тако што сам ставио зимске гуме на ауто. То сам увек видео као непотребан трошак. Никад нисам возио толико добар ауто да бих осећао разлику, увек сам могао да не возим кад падне снег, или сам возио летње све време па шта буде, био сам и на планини по снегу с летњим гумама и ништа се посебно није десило, али ево ове зиме ме је притисло – не возе ми се летње гуме зими па то ти је.

Знам, неко ће рећи да сам се само нормално повиновао прописима, неко ће се чудити што је то уопште предмет расправе, и они ће бити у праву, али ја пишем вама, а не њима, а вама кажем да је то код мене симптом старости.

Од како сам видео оне прве пахуљице почео сам себе да убеђујем да нећу ставити зимске гуме, јер зашто бих то радио кад никад нисам, и чим сам почео да се убеђујем, знао сам да је само питање тренутка кад ће се то десити.

Десило се данас. Испланирали смо пут крајем децембра, и чим смо закуцали да идемо колима, знао сам да нећу мрднути без зимских гума. Ево их на точковима, зимске шаре, дубоке, одговарајуће, спремне. И онда, све је само кренуло да се одмотава.

Од тога што се време мучи боли ме раме. То је нови бол, ове зиме је дошао. Боли ме без разлога, раније сам увек знао, то је због овог или оног покрета, а сад знам, од старости је, и од промене времена. Жига ме ожиљак на глави, изнад чела, десно у коси, то сам се ударио у неки лим пре сто година у старом крају, боли ме лево око, то сам се закачио на иглице једног бора на Дивчибарама кад смо играли жмурке, боли ме нос што сам га ломио девет пута, боли ме леви скочни зглоб од неких баскета, боли ме цеваница што сам се одрао на једном броду до коске.

Осим тога, мишићи су ми тањи, празнији, спава ми се после ручка, све више волим људе и све ми се мање проводи време с њима, рутине видим као спас, дисциплину као слободу, смрт као мрежу испод трапеза у циркусу. Ето, као што и сами видите, старост ми куца на врата. Добра, обична, свачија.

Прочитао сам да је Дејвид Боуви рекао – Старење је задивљујући процес током кога постајеш човек какав је одувек требало да будеш.

О, како је то лепо речено, како смело и мирно изнедрено. Ипак, то је само још једна истина. Слова сложена у речи, речи сложене у реченицу која може да развесели само онога коме је била на врх језика.