Анкета 10: Како се осећате?

Па знаш шта? Узбуђена сам. Сутра нам је слава, Свети Јован. Сад сам била на пијаци, купила сам све. Свећу, нови свећњак, ружу, сличицу Светог Јована и шибицу. То није моја девојачка слава, добила сам је кад сам се удала. Моји родитељи нису славили славу, нисам васпитана у том духу, али од како сам се удала, стално славимо. До сада смо имали мање свеће него што је ова, видиш колика је, права, и узимали смо жуте, као због традиције, али сад је бела, видиш како је лепа. А ружа? Реци. Па да, много је лепа, има ту једна жена која продаје те папирне руже за свећњаке, и сваке године код ње купујем, а ове године има нове, ево пипни, као да није обичан папир, као да је неки материјал, пола папир пола тканина. Као снег је бела, је л да? Па да. Мој муж је наследио икону. То је најлепша икона на свету, за мене нема лепше. Жао ми је што не можеш да је видиш. Велика, а некако скромна, онако како треба да буде, је л’ тако? Па да, скромна. Наша је сликана на дрвету и знаш колико је стара? Из 1836. године је, доживећемо да прослави 200 година, што се каже, Боже здравља. Не могу да кажем да ја више марим за славу од мог мужа, то никако, али ја сам та која је највише узбуђена због славе, мада добро, видим да он ужива што мени све то толико значи. То ми је највећи породични празник. Убедиљиво. Дететов рођендан је одмах иза, али иза. И још нешто, колач печемо на дан славе, волимо да га једемо и хоћемо да буде свеж, и знам, ево сигурно знам да се Свети Јован не љути, он нас воли и сигурно воли и да једемо свеж славски колач. Тесто ћемо да умесимо данас, а ујутру муж пали свећу, сви се изљубимо и онда правимо украсе и печемо колач. Ето, сад све знаш, баш ми је драго што сам ти све испричала.
(Драгана, 34, акаунт директорка)

Е па знам ја тебе. Ово је за оно што причаш с људима на улици. Свашта ти причају људи, браво. Сад ћу ја да ти кажем. Купио сам лимун. А је л’ знаш зашто? Зато што волим лимун. Укус лимуновог сока и мирис лимунове коре, то ми се највише свиђа. Ја као да асм прављен за лимун, или лимун за мене. Сваки дан пијем лимунаду, без шећера наравно. Шећер је непријатељ укуса лимуна. Мед је друга прича али то сад није тема. Исцедим два лимуна, некад два и по, сипам у флашу од литар и по, долијем воде до краја, промућкам и ставим у фрижидер. То пијем цео дан, једну или две такве флаше. После ручка, после било чега сланог, вадим флашу из фрижидера, сипам два деци, и пијем. Сваки пут, али сваки пут, ево деценијама, сваки пут сам разоружан уживањем које ми пружа. Кад бих живео хиљаду година, не знам шта би ми све пало на памет, али једно знам, лимуна ми никад не би било доста. Ако моја душа има укус, свежа је као лимунов сок.
(Дарко, 42, аутомеханичар)

Извини, нисам те чула, увек имам слушалице у ушима. Супер се осећам. Шта слушам? Ево ти да чујеш. Је л’ знаш шта је то? Јесте - Плави оркестар. Је л’ знаш ову ствар? Јесте - Ловац и кошута, браво. Добро, ти си матор, мислим извини али то је из твоје младости. Добро, добро, нема везе да ли си слушао, чуо си, видиш да препознајеш. Е па ја их слушам од пре једно месец дана, нашла сам мамине касете у некој кутији, не знаш шта све тамо има, и сад преслушавам. За Плавим оркестром сам полудела, а ову ствар обожавам. Знаш како ми је кад слушам, као да ми је мама опет ту. Скидам речи, учим песме напамет, а сад лупујем ову, само Ловац и кошута. Има једна строфа која почиње са – Опасно ми се увлачиш под кожу, е па кад кажу - опасно ми, то певају сви заједно, деру се сви. Е то кад чујем најежим се сваки пут. Не знам ни да ли је мама баш њих волела, ни ту песму, можда је та касета случајно упала међу њене, никад ми није причала о њима, али ја кад слушам баш ову песму, осећам да јој је била омиљена. Мени је омиљена. Ловац и кошута – лудило какво ли је то време било кад се ово слушало.
(Милица, 21, студенткиња фармације)

Осећам захвалност. И то ми је ново, од пре пола године сам у пензији, и тад је почело. Такав ми је посао био, рано се иде у пензију. Нисам никад мислио о тим стварима, ваљда није било времена, али сад, знаш, шта год да ми прија, ја сам захвалан на томе, у ствари, да ти прецизно кажем, кад год, на пример, пијем топлу кафу, па запалим цигару, ја сам срећан. Кад са у WЦ-у па ми је топло и имам тоалет папир, ја сам срећан. Кад напољу пада киша а ја имам где да спавам на сувом, срећан сам. Имам ауто, имам дозволу, имам бензина, срећан сам. Срећан сам кад отворим очи ујутру. Грешан сам, али такав је посао био, нисам га бирао. Ово све као да није моје, али уживам као да јесте. Мој отац је говорио – Док траје нек лаје.
(Димитрије, 54, службеник у пензији)