Инфраструктура

Шта сам радио? Шта сам радио? Летео сам хеликоптером, ето то сам радио. Седим и мислим се како да вам кажем одакле сам гледао Београд са толике висине, и напишем да сам летео хеликоптером и онда обришем, као не звучи ми логично, јер откуд ја у хеликоптеру, и то јесте честа ситуација, не може човек да напише онако како јесте, јер то како јесте звучи невероватно, и онда кад се напише како није, онда звучи као да је баш тако било, ако ме разумете.

Е па, овог пута нећемо тако – летео сам хеликоптером, изнад Београда, пре две ноћи, ноћу. До тога је дошло, наравно, сплетом невероватних околности, срећних околности по мене, јер за све ове године што сам жив нисам намирисао ни далеку шансу да летим хеликоптером, није се указала ни у каквој даљини, а ево, и то могу да кажем, нисам ни посебно пожелео да се то деси.

Међутим, кад се указала прилика, прихватио сам је, а кад су кренули да се предомишљају, био сам спреман и да молим, али није било потребе, повели су ме са собом. Они су имали да обављају нека своја редовна посла, а ја сам могао да седим и да гледам. Гледао сам.

Све је другачије из те перспективе. То нема везе с гледањем са високе зграде, нема везе с погледом из авиона, прво је мрак другачији. Чим смо се дигли постао сам свестан густог мрака, на тренутак сам помислио да бих могао да му осетим укус, летели смо кроз мрак и изгледало ми је као да нас он држи у ваздуху, а не пропелери.

То сам им и рекао, а они су се смејали, рекли су ми да напишем песму о томе, али ја сам је већ знао напамет, ненаписану, песму без речи. И то сам им рекао, а то им није било смешно, рекли су ми да и они знају ту песму, и да је за сваког различита, као што и мрак ничији није исти. Песници на сваком кораку, шта ћемо.

Изнад града постоје зоне забрањеног лета, то су све оне зоне изнад којих би човек желео да лети. Не сме да се лети изнад централних градских општина, мада простор у ваздуху ваљда није издељен по општинама. Међутим, ми смо летели изнад центра града, јер те вечери то је био задатак, прегледати тамо неке ствари, да вам не причам сад, ни мени нису до краја објаснили, мада ме је занимало.

Кад сам већ био ту, хтео сам да се осећам мање као туриста, а више као не знам ни ја шта, то сам им и рекао, па су се смејали, а онда ми се од‌једном указао град у коме сам одрастао у некој за мене непознатој скици своје укупности.

Док сам гледао његове светлосне вене и артерије и као бескрајне тачкице осветљених прозора и уличних светиљки, и људи, људи у аутомобилима, људи у аутобусима, камионима, људи у хеликоптеру, једна реч је почела да ми се мота по глави – инфраструктура.

Ево једне од дефиниција инфраструктуре – мрежа ресурса где је систем као целина намењен да буде неограничено одржаван специфичним стандардом услуге континуираном изменом и променом својих делова. У ту се дефиницију одлично уклапа и оно нисам могао да видим из ваздуха, на пример водоводна мрежа, електроенергетски систем, канализација и такве ствари, једино се људи не уклапају, јер инфраструктура је за људе, тако сам то до сада схватао, али сад ево видим да ми се људи најбоље уклапају, ако узмемо да је инфраструктура за град, а тако ми је изгледало, за то велико тело које нас меље и мази, које нас чини, и ми њега.

И то сам им рекао. То им је било најсмешније од свега. Рекли су ми овако – Е ако смо те повели да летиш.