Ситуације

Њих двојица се познају. Овај што је завршио, у гаћама је, само што се истуширао, и каже овом што је тек дошао – "Шта да ти кажем? Радио сам нешто, колико сам могао." Онда се поздраве, шаке пљесну једна о другу. Мушкарац који је тек стигао вади из торбе мокар пешкир и каже – "Не знам где да раширим пешкир, да ми се просуши док вежбам. Је л’ има негде неки радијатор или нешто, брате?"

Други каже – "Нема, брате, нема, подно и клима, али иди тамо на пулт питај их да ти рашире негде. У ствари, немој да их питаш, реци им шта да ураде, јер кад питаш, одмах почну да размишљају, а кад им само кажеш, ураде." Овај с пешкиром дигне поглед с пешкира, погледа у мудрог човека и каже – "Јесте, брате, у праву си, само ћу да им кажем." Овај други каже – "Па да."

У теретани, у средњој сали за вежбање, двојица се истежу. У питању су лумбални пршљенови, јасно је из разговора и положаја која им тела заузимају.

Стоје један наспрам другог, овај га је обухватио рукама око струка, десна рука му је стиснута у песницу, левом шаком је обухватио ту песницу, и стеже, у исто време гурајући кукове напред и пењући се на ножне прсте. Овај други му говори – "Ниже, ниже, још ниже, још мало ниже. То!" Чује се звук крцкања, сви около га чујемо као да је наша кичма у питању, и свима нам лакне.

На пијаци, човек прилази проширеном киоску у коме се продају колачи, пите, кифлице, гибаница и проја. Жута проја, тврда, старинска, фина, мало загорела на једном ћошку. Човек жели баш тај ћошак. По кратким корацима којима прилази киоску, начину на који вади новчаницу из новчаника, по начину на који су новчанице у новчанику сложене, по томе шта зна тачну цену, по свему се види да је једва чекао овај тренутак. Никога нема око њега, ипак, жури да купи то парче, не излазе баш такви ћошкови често у тој радњи, а ово је идеалан угао, с две дугачке тамне корице, знам како крцка под зубима, добро, мало лепљиво, хранљиво парче проје. Он плаћа, узима проју у белом папиру, први корак му је уназад, онда се окреће према зимском сунцу које греје штедљиво, размакне ивице папира, загризе, и док му се корица топи у устима, он затвори очи. О, какво уживање!

На пијаци, у рибарници, жена тражи једну већу пастрмку. 234 грама – каже продавачица која, између осталог, прави најбољу и најскупљу кромпир салату на свету. Жена се мисли, мала јој је та пастрмка, а још једна јој је превише. Продавачица налази другу пастрмку, од 267 грама. Та је добра. Може.

Док прелази у алуминијумску фолију, пастрмка се очеше о ивицу ваге, отпадне јој глава, и сад то више није 267 грама. Две жене се гледају. Продавачица занемари главу, дода ону прву пастрмку у пакет и наплати само 267 грама. Те две жене, и те две пастрмке, у том тренутку, представљају све најбоље што можемо да добијемо од овог света.

У трамвају, сва су седишта заузета и нико не стоји. Трамвај, господски превоз. Човек разговара телефоном довољно гласно да га сви чују. Можда и мало гласније од тога. Овако каже – "Ти често користиш медицинске изразе, а не знаш тачно шта значе. Реци боли ме, реци на српском да те цео свет разуме. Добро, значи желиш да ти се смањи интензитет бола. Не можеш да користиш такве изразе. Кажи нећу да ме боли. Кажи, зашто нећеш?"

Онда се веза прекида и он престаје да говори. Телефон звони, он се јавља, и прво слуша, па онда каже – "Види какав је дан, сија Сунце по граду. Доћи ћу код тебе кући, да те средимо. Ја желим да будем с тобом. У колима." Онда се веза опет прекида, трамвај стаје на семафору, телефон опет звони, он се опет јавља, опет слуша, и онда каже: "А шта мислиш, да ти купим неку, неку баш добру пљескавицу?" Тада се ја окрећем да видим ко прича. То је један погрбљен човек, смежуран, од око 65 година, с капом, евидентно досадан тип, али то је човек који је управо изговорио победничку реченицу.