Границе стварности

Шта су границе стварности када је посматра дете од три, пет, десет или тринаест година? Где се тачно налазе границе стварности коју посматраш и ти, сад као човек од четредест, педесет, шездесет и нешто, као родитељ или као неродитељ?

Хајде, пробај да објасниш! Пробај да објасниш детету да је свет унутар дигиталних технологија мање стваран од света око нас или у нама, света изван технологија.

Објасни, али тако да ниси већ у следећем моменту на хитном зуму, на мејлу, на битном конференцијском колу, на сторију, на твиту, лајву, на посту или једноставно мораш нешто да платиш тим истим "нестварним" које мења све што смо некад звали реалношћу. Објасни док ти плата леже на дигитални рачун, док авио карту региструјеш у неком дигиталном космосу, док полако ни сам више не узимаш оловку у руке, са пријатељима све мање разговараш, а речи олако продајеш за неке инфантилне емотиконе који се пуће, дуре, машу или смеју. Објасни након свега тога детету где се данас налази стварност, ако му уопште освојиш и делић те скупоцене пажње, наштеловане на тачно одређене стимулусе и хипер динамику смене истих.

На безбедној удаљености

За децу је све ово празна прича. Свет без дигиталне технологије и дигиталних уређаја никад није ни постојао. Превише си аналоган да би те доживели озбиљно и не схваташ до краја о чему уопште причаш. Ти си неко биће "из деветстотих" (цитирам).

Ко каже да су асоцијални? Питајте њих… Друштво је увек ту, у џепу, у ранцу, на столу, на лавабоу, у кревету, до касно у ноћ или у рану зору, усред дана, сви су ту негде, али на мрежи. На безбедној удаљености која их привидно чини мање рањивим, посредује између њих и других, као ер-бег, даје им привид безбедне дистанце, маневарског простора и заштићености, док се ми питамо да ли их због мањка реалног искуства међуљудских односа чини само рањивијим и изложенијим, недовољно социјабилним, без емпатије, без стварног упознавања себе, без свих ситуација које су нас формирале и кад нисмо били свесни, док причамо о стварности, које се ми сећамо. Да ли их чини дехуманизованим или само савременим генерацијама?

Пробај да осетиш: имаш 13 година, залупиш врата од своје собе, улогујеш се и ето га Вук, Марко, Ана - сви са својим псеудонимима, играте се у бескрајном пољу врхунски дизајниране фантазије сатима. Играш лика у акционом филму холивудске А продукције сваки дан, сурово газиш, пуцаш, губиш и побеђујеш и опет се дижеш из мртвих. Мултиплејер систем, увек има неког коме си добродошао у тим. Што би се трошио негде другде? Док типкаш механичку тастатуру са слушалицама на ушима изгледа као да седиш сам у тишини… Грешка! Заправо се налазиш на глобалном мега светском ивенту око којег се у том моменту врти заиста пола планете твојих вршњака, музика грува, ангажују се озбиљне музичке звезде и док седиш у соби сам, нема ничег стварнијег од те планетарне еуфорије која твојим родитељима делује као илузија! Је ли стварност чињеница да си сам у соби или да си ипак у епицентру највеће журке, за коју су сви тинејџери широм планете Земље навијали аларме? Ту су и промо поклони, стримови, коментари - реално адреналинско искуство нереалног сајбер епицентра забаве. Ај, сад, смисли како се томе парира!

Симулирана стварност

Чујем, одрасли се питају како су деца испала овако "безосећајна" и "сурова", зашто су "дивљи" и шта се то десило преко ноћи… Питају се егоцентрично, без суштинске потребе да разумеју одакле деци такве емоције, забораваљајући да смо креирали насилно друштво, у којем влада закон јачег (и глобално и локално), а у том општем хаосу, очи наше деце, а често и наше очи, пажњу и време, освојила је дигитално симулирана стварност где је могуће бирати, стопирати, паузирати, скиповати, синовати, ансиновати, бустовати, пратити, отпратити, ако те неко више не занима (читај: смори), без веће непријатности. Могуће је писати своје мишљење под псеудонимом, без озбиљне одговорности за изговорену реч. Могуће је шеровати садржај, а да и не помислиш кога би то и колико могло да кошта или повреди. Могуће је не мислити о последицама нехајних кликова, док једном не нагазиш на мину. И онда можда схватиш колико је моћно поље на којем си се играо. Могуће је да живот уништиш некоме или чак и себи – и то стварни, док си се мало шалио у том виртуелном универзуму. Могуће је да ћеш после много да се кајеш, јер си био клинац, незрео, несвестан озбиљности живота, можда ниси имао никога да те упозори са чим нема играња, јер се неке стварности ипак прелију једна у другу и некога коштају живота, некога каријере, породице, перспективе, здравља, репутације...

И док наша деца нехајно шетају по друштвеним мрежама, игрицама, истражују различите садржаје и упијају информације, исти ти уређаји прикупљају податке о њима - неком новом тржшиту, које ће имати специфичне навике, које се развијају посредством исте те технологије од најранијих дана, између осталог.

Расправа о томе ко је крив – родитељи, школа, друштво, медији или деца, која свакако не могу сносити одговорност, траје већ годинама, а ми се питамо како се завршава овај "експеримент". Да ли се ми заправо само плашимо непознатог док замишљамо како ће изгледати хирург на вишечасовној операцији одрастао у убрзаној сајбер ери и колико ће његова концентрација имати стрпљења, а рука са механичке тастатуре прецизонсти и смирености, уместо да се радујемо најновијим технолошким достигнућима уз које ћемо живети дуже или лакше?

Смена две ере

Сведоци смо смене две ере и питање је да ли смо кренули убрзано у неко ново, по нашем стандарду дехуманизовано друштво, да ли нас због могућих нежељених ефеката чекају озбиљне рестрикције за популацију испод 18 година (попут неких других артикала чија конзумација је забрањена малолетнима), или смо само превазиђени и уплашени, као они који су се плашили старудија попут првих фиксних телефона у којима су видели претњу по писану реч? Можда од страха не видимо светлију будућност која стиже… опростите, сурфује већ свуда око нас на најлепшем таласу, заједно са нашом децом, која јој отвореног срца иду у сусрет, као нечему познатом, предвидивом, њима блиском.

Нека истраживања подразумевају проток времена, како би се анализирали дугорочни ефекти. Време тек одбројавамо, годину за годином, генерацију за генерацијом, искорак за искораком, напредак за напретком и понекад драму за драмом сајбер насиља, неочекивани исход који нас следи и порази, као искакање воза из шина... једну еру већ увелико смењује нека нова.

И, наравно, сва истраживања од нечега морају и да почну. Е, па, изгледа да је овај технолошки бум тест почео од наше деце, а мало и од нас и још не знамо како се завршава.

* Употреба речи којима се коликвијално означавају појмови из сфере нових технологија и друштвених мрежа у тексту није имала намеру да било кога увреди или умањи значај српског језика, већ да пренесе текстом технолошку транформацију коју већ живимо и кроз језик.

* Ауторка је дипломирани психолог