Широм затворених очију у широк спектар дијагноза

"Да је нас неко уловио са 22 године, и да ме je неко стресао и рекао - Ало, човече, нити си ружан, нити си слаб, одличан си, ти сада живиш најлепшу младост која постоји, она ће проћи и уживај у сваком дану… Ја бих јако волио да је младост свесна сама себе, али није..." - Масимо Савић.

Младост није свесна себе, јер она тек покушава себе да нађе. Тражи да одрастеш, а да би се то десило потребно је да се постепено ослободиш чврстог загрљаја родитељског ауторитета, који те држи, воли и чува, помало и стеже. Без ризика изласка из познатог породичног окружења, нема ни сазревања. Младост некад мора и грубо да се одгурне, да притисне родитеље тако да ће то мало и да заболи, пре него што се одрази, јер ни сама није баш сигурна може ли да буде своја и самостална. И за ту грубост потребно је наћи разумевање, кроз разумевање самог процеса, кроз који млади пролазе.

Ово је период интензивног физичког, емотивног, когнитивног, социјалног и сексуалног развоја и трансформације, а сви ти процеси најчешће нису усклађени. Једни јуре, други касне и тако све док мехурић коначно не нациља средину либеле.

Потрага за идентитетом и вршњачка група кључне су речи животне етапе коју зовемо адолесценција. Причу о идентитету често ћете лако препознати кроз жељу да се издвоји из масе, ипак приклањајући се новим ауторитетима и вршњачким трендовима.

Младост није свесна себе, а мени се чини да наша зрелост никад није мање разумела младост и разоружана стајала по страни, посматрајући је као неки феномен, као неки наставак дигиталног баука који нас је снашао, а не као своју децу.

Колико смо свесни трендова који обликују понашање нових генерација? Већ нам је постало јасно из искуства да се нека естетика, за нас некад необичан смисао за хумор и забаву формира уз велики утицај друштвених мрежа и дигиталних платформи, али нисам сигурна колико смо свесни свих тема, међу којима има врло озбиљних, са којима се деца и млади упознају кроз Тик-Ток, Ју-Тјуб и сл. платформе на изузетно споран начин. 

Једна од таквих, веома заступљених последњих година, јесте и тема душевних болести, које неретко бивају представљене поједностављено, некад и романтизирано и допадљиво потцењујући озбиљност ових стања, представљајући их као неку "кул" особеност или посебност… као низ кроз скеч описаних симптома у којима ћете се брзо препознати у сусрету са првом кризом. 

О душевним болестима "говоре" неки млади људи, незрели, неквалификовани, несвесни одговорности, што их све заједно не спречава да остваре утицај на оне који их следе, а то су у највећој мери тинејџери. Примера ради на Тик-Току остварено је и 153 милиона прегледа видеа са хештегом deppresion (депресија), 563 милиона са хештегом anxietydisorder (анксиозни поремећај) и 895 милиона прегледа видеа са хештегом bipolardisorder (биопларани поремећај).

Психијатар и професор Универзитета у Торонту, Ралф Луис (Ralph Lewis) наводи да се у последње време дешава нешто необично у клиничкој пракси, коју обавља већ више од 20 година.

Велики број људи, посебно тинејџера и младих, захтева психијатријску процену, уверени да пате од неке менталне болести, инсистирајући на томе да добију дијагнозу анксиозности, клиничке депресије, АДХД, спектра аутизма, пострауматског-стресног поремећаја и сл.

Не потцењујући ниво стреса са којим се суочавају, он примећује, да потешкоће које имају не одговарају параметрима одређених обољења и крећу се у домену нормалног. Посебно изненађење представља утисак да многи бивају разочарани сазнањем да потешкоће са којима се суочавају нису нужно ментална болест, већ саставни део живота.

И међу родитељима у Србији ових дана може се чути за исти овај феномен, који кроз праксу потврђују и наши стручњаци (подкаст: "Два и по психијатра") затечени ситуацијом у којој се дешава да неки млади људи долазе са листом симптома, спремни да им се потпише дијагноза, коју су сами унапред утврдили.

Ако мало истражите ову тему, сазнаћете да се о њој на Западу полемише већ више година уназад. Џин Твенги (Jean Twenge), професорка психологије на Универзитету Сан Дијего, наводи да нека истраживања указују на то да се стопа депресије удвостручила у року од 8 година у земљама енглеског говорног подручја (САД, Канада, Велика Британија...), повећава се стопа самоповређивања, као и стопа самоубистава. Она поставља тезу да је дестигматизација ове теме и повишена стопа oдређених стања и болести довела до тога да млади више и отвореније говоре о теми менталног здравља, како уживо, тако и он-лајн, те да је можда и логично да ће неки од њих у сусрету са типичним животним кризама или емотивним ломовима, помислити да је у питању тема за стручну помоћ.

Ово нас упућује на још теже питање – зашто свака нова генерација сопствено ментално здравље процењује као све слабије и слабије, што кулминира код припрадника генерације Z (истраживање Америчке психолошке асоцијације, 2019.)?

Да ли је кампања дестигматизације менталних болести учинила само стварно стање менталног здравља видљивијим, успела да људе мобилише и охрабри да не скривају своје менталне проблеме или свака следећа генерација расте заштићеније и мање отпорна на стрес, неуспехе и непријатна осећања која су саставни део нормалног живота и тренинг који нас чини спремнијим за реалност?

Да ли је пораст проблема код генерације Z последица паметних телефона, који су постали обавезан део живота од 2010. и мањка реалног контакта са људима или је кампања дестигматизације изазвала један непланирани, споредан ефекат захвативши и људе који ће консултовати стручна лица, иако имају здраве психолошке капацитете да самостално превазилазе изазове?

Овај тренд повезан је и са различитим митовима, које хероји поп-културе некада и несвесно оснажују. Адолесценти се често поистовећују са узорима. Постоје веровања о томе да се одређене дијагнозе или стања могу повезати са афирмативним особинама, па се тако биполарни поремећај често повезује са креативношћу, док из личног искуства знам да ће људи често рећи за особе са дислексијом да су интелигентне. Тако је нпр. Кање Вест, који отворено говори о својој борби са биполарним поремећајем један од симбола те креативности и често се поистовећује са уметничком генијалношћу.

Веровања која у први план стављају овакве корелације, иако неке од њих чак нису у довољној мери научно потврђене, замагљују чињеницу да су менталне болести тешка патња и да оне нарушавају оптимално функционисање особе, баш као и соматска стања. Чак иако нека истраживања указују на већу заступљеност биполарности у популацији креативаца, имање било које дијагнозе не може бити гарант било које особине, јер дијагноза није исто што и личност.

Стручњаци примећују да претпоставке одређених дијагноза од стране пацијената иду у таласима, који се могу повезати са актуелним феноменима или популарношћу одређених особа из поп културе у том тренутку.

Последице олаког схватања менталних обољења могу се изједначити са истим схватањем соматских обољења. Не желите да вам се дете лечи и узима медикаменте ако није болесно. Самодијагностиковање може заварати и навести на погрешан пут. Можда је и потребно лечење, али ћете добити погрешно, ако несвесно заклањате праве трагове. Осим тога, имам утисак да ово прави највећу штету управо онима којима је стручна помоћ заиста потребна! Уноси пометњу у систем, окупира капацитете који треба да их подрже и релативизује озбиљност њихових стања.

Добра ствар ове приче јесте чињеница да је тема душевних болести и стручне помоћи доживела приметан ниво дестигматизације и ово је сигурно олакшање за оне који пате, јер друштво ставља мањи терет на њих, отвореније се прича о овим темама и лакше се стиже до помоћи.

Док говоримо о овом бизарном тренду, који је извитоперио слику менталног поремећаја, не треба да изгубимо из вида чињеницу да на свету и даље има људи који немају приступ не само психолошкој подршци, већ ни основној медицинској нези, а у тешком су стању.

У припреми ове колумне слушала сам подкаст (подкаст: "Жена то може -  Менталне болести нису тренд") у којем девојка од 19 година моли младе људе да се не играју са овом темом, јер се у свом искуству сусрела са скептичним погледом на озбиљну ситуацију у којој се сама нашла. Мислили су да је једна од оних који траже пажњу. Реч је о девојци која има дијагнозу граничног поремећаја личности и депресије и три покушаја самоубиства иза себе. 

И ако ухватите себе да олако кажете: Баш сам депресивна - чим је мало облачно; убићу се – чим нешто није кренуло по плану; то је мој OCD (опсесивно-компулзивни синдром) – када желите да се похвалите да сте изузетно уредна особа и слично, присетите се да вас можда чују нека деца и млади, да на тај начин и ви креирате слику у њиховим очима, сетите се да има оних којима је заиста тешко, који стварно пате од депресије која их потпуно сломи до тога да стварно узимају себи живот, стварно одеру своју кожу од компулзивног прања руку нон-стоп…

Не користите олако те термине, разговарајте са својом децом и чим им постане јасно о чему се ради, неће се више играти са тим.

Дечак који је викао вук није знао како се прича може завршити, али ми знамо. Неће бити да је само он био одговоран.