Треба ли да се извињавамо зато што старимо?

Бакин сок од вишње, сендвичи са паприком за ужину, њени манири, радозналост, тврдоглавост и неочекивано довођење непознатих људи у стан да нешто поједу, ако би она закључила да нису сити или им треба предах од тешког живота. Шетње са дедом по Калемегдану, кришке јабуке без коре на тањирићу, књига у његовом крилу, вежбе које је радио свако јутро, а што данас радим и ја. Тога се сећам. Наши сениори су заувек део нас, сви их имамо у себи. Живот није био исти док смо их имали и није могуће да не волимо старе. Могуће је да је тешко прихватити све што живот доноси и да нас они подсећају на то што нас неминовно чека. Да ли смо због тога често нетрпељиви, нестрпљиви, арогантни према старима?

Живимо у времену у којем је све што спада под старост или старење постало неприхватљиво, готово срамота, као да треба неком да се извинимо за године које имамо, за своје боре, подочњаке, опуштену кожу... Изборите се са старењем - поручују нам сајтови који нуде антиејџ третмане уз опис да се они баве проблемом старења. Зашто би се старење уопште сврставало у проблем? Против чега тачно треба да се борим? Уз то се нуди низ третмана, међи којима нпр. и вампирски третман – океј , бар му је назив веран, јер чини ми се да ће овај тренд буквално исисати сваку људскост из нас! Старење је привилегија, проблем је не дочекати старост.

Сви смо склони ејџизму - дискриминацији (оно што радимо), стеротипима (оно што мислимо) и предрасудама (оно што осећамо) према себи или према другима заснованим на старости. Свака дискриминација је базирана на перцепцији различитости "нас" од "других". Само што је "онај други" баш исто што и "ја" у овом случају. Сви ћемо бити стари и сви смо некада били млади.

Данас када имам 44 године свесна сам тога да сам, када сам била млада и без дана радног стажа, могла да бирам где желим да отпочнем свој професионални живот, као и тога да сада, са далеко више година, али и знања, памети, искуства, истом жељом да учим и развијам се, не бих тако лако прошла на тржишту рада. И то не би био никакав проблем, мој CV и јесте мало необичан, и могли бисте рећи да је можда до мене.

Ипак, у свом окружењу видим како озбиљни пословни људи, остварени, врло успешни, топ менаџери – дакле они који су се кроз пословне системе профилисали као најбољи, бивају сажвакани и испљунути, просто јер су са око 50 година стари и систем тражи "свежу крв". Онда остају препуштени себи - за ниже позиције свакако нису, а за оне више у неком новом систему, за које јесу компетентни, имају и превише искуства, читајте година. Иако, то нико неће тако отворено рећи...

И сама сам радила у сектору људских ресурса. Препуштена ми је одговорност да се са 27. година бавим регрутацијом и селекцијом у успешној компанији. Сећам се да се доста времена посвећивало млађим кандидатима и међу њима се уочавале индивидуалне разлике, па су се селектовали они уклопиви у корпоративну културу, у захтеве одређеног радног места, неретко и они који се тек формирају и које ће радно искуство у компанији у великој мери дефинисати.

Да ли исту прилику да се сагледавају индивидуално добију припадници старијих генерација или се претпоставља да је ниво дигиталне писмености код особе од 40 или 50 година недовољно висок, да је особа ових година недовољно флексибилна, да није спремна да учи, да не разуме и не прати дух времена и самим тим не може да иде у корак са њим? Да ли појединци који, иако у тим годинама, не испољавају ништа од горе наведеног бивају дискриминисани? Колико старост утиче на продорност на тржишту рада?

И док се старосна граница за одлазак у пензију помера на једну страну, критеријум за старост, чини ми се, иде у супротном смеру. Како онда добацити до пензије? Млађе особе у својој перцепцији померају границу старости ка 50-им (истраживање "Мекен трут централ"), а кад нас они отпишу, не знам има ли нам спаса. Чим нисмо до сад постали дигитални номади, програмери, блогери, гејмери, инфлуенсери и сл. биће да смо одавно превазиђени.

Ејџизам се, истина, јавља и према људима који су млади, када је то нпр. једини разлог због којег не добијају више одговорности или унапређење на послу, или им се због тога оспорава учешће у доношењу неких одлука и сл. Тренутак у којем живимо, чини ми се, додаје тас на ваги у корист дискриминације старијих, чему у великој мери доприноси и дигитална експанзија. Како се нека култура односи према старењу, старима и старости је важно, будући да ејџизам значајно утиче на само искуство старења.

Светска здравствена организација бави се темом ејџизма као фактором који утиче на наше здравље, дуговечност и благостање, а наводи се да ејџизам има везе и са споријим опоравком од инвалидитета у старијој доби, као и са ранијом смрћу. Деца већ од четврте године постају свесна старосних стереотипа своје културе, усвајају их и на основу њих усмеравају своја осећања и понашање према људима различитог узраста. Пола светске популације испољава ејџизам према сениорима.

Марио Мартинез, клинички неуропсихолог, заступа тезу да је осећај сврхе изузетно важан животни покретач. Наш мозак пројектован је тако да тражи смисао, па на наше опште стање доста негативно утиче чињеница да нам друштво говори да је време да "сиђемо са сцене". Он сматра да усвојена друштвена веровања утичу на наше здравље и дуговечност нпр. и конструктом "средњих година" – сматра да њиме кодирамо свој систем, који од одређеног момента очекује силазну путању и према томе се адаптира.

Једна од студија показала је да су људи, који су изгледали значајно млађе у односу на своје године, имали представу да су средње године касније, у односу на оне који су изгледали старије. Наводи и истраживање спроведено на људима који су премашили стоту годину живота и закључује да је код 35одсто њих дуговечност корелирала са генетиком, а код 65 одсто њих - са позитивним уверењима.

"Ејџ воч индекс" показује да искуство старења није исто у различитим културама. Овај индекс рангира земље на основу четири критеријума, за које старији људи кажу да су неопходни како би могли самостално да функционишу а то су: сигурност прихода, здравствени статус, способност и подршка окружења. Прочитајте још једном последњи – сви ми смо то окружење!

Најпожељније земље за старење су  Швајцарска, која се нашла на самом врху, након чега следи Норвешка (2), док је Авганистан (96) остао на дну. Србија је била на 66. месту ове листе.

Можда треба да размислимо и о чињеници да у Србији само 15 посто популације каже да их процес старења радује, док глобално овако одговара чак 57 посто становништва, према истраживању "Мекен трут централа". Данима сам размишљала о томе како је могућ овакав резултат. Можда се негде ово доба повезује са одмором, слободом, путовањима, али код нас би прва асоцијација била вероватно немоћ, недовољно новца, болест...

Парадокс ове дискриминације је у томе што је она у суштини отпор према себи, својој природи и неминовности која ће сачекати сваког од нас.  Управо у том смислу она је моћна, јер негативна друштвена уверења о старењу која долазе споља, бивају интернализована и почињу да утичу на нашу слику о себи, па није реткост да постајемо сами своји цензори, јер нешто "не приличи" нашим годинама, иако би нам можда улепшало дан или испунило живот.

Антиејџ – какав оксиморонски појам којем смо се повиновали. Не престаје да нас гура у неки отпор према годинама које имамо, у неприхватање себе, у илузију о томе да можемо зауставити или вратити време уназад. Неминовно старимо, нема ничега што је "анти" тој чињеници и боље је да изградимо конструктиван однос према томе, него да поричемо реалност.

Било би још боље када друштво не би додавало терет на узбрдици и када би сви мало оладили са ставовима типа: "Куда су пошли сви ови маторци?", кад је гужва у превозу. Имајте на уму чињеницу да је само 15 одсто старијих од 55 година у некој мери задовољно својом финансијском ситуацијом у Србији, али да 64 одсто њих подржава финансијски децу и унуке (истраживање "Мекен трут централа"). Имајте на уму и чињеницу да светска популација стари, због продужетка животног века и мањег наталитета, тако да је тржиште за антиејџинг све уносније. 

Добро, признајем – антиејџ стварно добро зазвучи, мами и мене и добро се продаје! Само што тај бизнис не одрађује посао за нас, већ само за оне који од тога покупе кајмак.