Очи које хоће да жмуре

Плачи, Србијо, доста си гутала крупне сузе у грлу. Можда нема више места под тепихом. Ово није било упозорење, сва смо пропустили. Бар тога смо свесни.

Ово је страшна казна на делу. Ово су језиве последице пред нашим очима које хоће да жмуре. Овај призор нам то више неће дозволити. Време је да признамо све наше поразе.

Данас осећамо одговорност због свих наших личних и колективних линија мањег отпора, наших слабости и пристајања, лажи којима се тешимо, немоћи, предавања, повлачења иза црвених линија. За свако "добро, нема везе" или "шта да се ради, тако је". Врти нам се у глави, стеже у грудима, пишти у ушима. Шта смо све пропустили?

Генерације родитеља данас су она иста деца која су своју младост живела у "Видимо се у читуљи", или су то можда она деца са трактора, која унезверено гледају око себе док напуштају своје домове и крећу ка српској граници бежећи од рата, они који су навијали са кровова посматрајући утакмицу пројектила на небу. Исти ми којима је преко ноћи оружје у школи постало свакодневница, док су наши родитељи хипнотисано гледали паклени "Дневник" у неверици, несвесни да је рат већ стигао у школу, иако званично нисмо у рату.

Можда нам је зато лако да пристанемо на све, мислећи како је нашој деци лакше. Можда осећамо неке последице свега тога као људи. Ћутимо на пропусте, неправде, законе јачег, на притиске на децу који више нису здрави, на окретање главе, бежање од одговорности. И сами некад чинимо исто. Постајемо гониоци сопствене деце на просеке, успехе, трофеје, лову, а у тој слепој капиталистичкој трци усмереној на остваривање циљева пропуштамо оно најдрагоценије - њих. Пуштамо их као песак из шаке.

Да ли их стварно познајемо? Знамо ли шта их мучи? Данас смо ми ти родитељи, без свести шта се дешава у главама наше деце, деце око нас, у школи. Да ли их питамо како су, да ли нам уопште довољно верују да би одговорили, да ли смо их научили да препознају своја осећања, да их обраде, да их дефинишу или су нам друге ствари биле важније? Имају ли наша деца осећај да постоји неки систем који их штити или смо дошли поново до тога да неко узима правду у своје руке? Како решавамо случајеве насиља у школама? Како то интерпретирамо деци? Свој нашој деци.

Често помишљам да смо управо ми најпромашенија генерација родитеља, баш она која највише разглаба о родитељству. Изгубљени између традиционалног родитељства, на којем смо сами одрасли, и нових теорија позитивног родитељства, аналогног и дигиталног света, без самопоуздања и ауторитета у свету који више није исти, не тражи ништа од онога на шта су нас спремали, гази по вредностима које су у нас усађене, несигурни пред сопственом децом, разстрзани у потрази за одговорима шта је исправно.

Можда смо само прва генерација која васпитава децу новог доба, којима дигиталне вештине постају доминантне у односи на животне, децу чија се комуникација и контакти више не развијају на исти начин, чију пажњу је тешко освојити, која паралелно живе у два универзума. Можда нико од нас није дорастао томе, укључујући и просветне раднике, који су већином припадници исто наших генерација. Не знамо за шта да се ухватимо. Можда смо се предали. Свакако смо они на чијим грешкама ће се учити, а те грешке коштаће и нашу децу и нас.

Шта је криво - систем, игрице, породица, друштвене мреже, говор мржње у јавном дискурсу, насиље као прихватљив облик понашања, медији, деценије урушавања свих друштвених вредности и на локалном и на глобалном нивоу, можда ништа од тога, можда све заједно - то нико не зна. Сигурно је да све то скупа не доприноси менталном здрављу наше деце, да им штети, а да ми као друштво не чинимо баш ништа озбиљно по том питању. Седимо беспомоћни. Тако смо дресирани.

Изгубили смо веру, изгубили смо свако поверење, изгубили смо поштење, поклекли смо под налетом неког дехуманизованог доба, ћутимо и молимо се вишој сили да их сачува.

Како смо их само сурово пустили да се сналазе и током короне, како смо их лако жртвовали, да ли смо уопште обратили пажњу на то како су они то преживели или је и то лакше кад си млад? Е, па није. Теже је.

Сетите се Душка Радовића који се нама обраћао са "Поштована, децо...". Како им се данас ми обраћамо и ко им се све обраћа? Знамо ли уопште? После 3. маја ништа више није исто и нико није исти. Коначно смо поражени.

Тачно је - причајте са својом децом, али пре свега научите њих да причају, слушајте их. Уверите их да вас заиста интересује. Не само данас, него сваког дана. Не разумемо њихову реалност. Потрудите се, дајте све, дајте најбоље од себе својој деци, не својим шефовима, и схватите их озбиљније од сваког посла. Едукујте се о менталном здрављу, не подразумевајте га ни за себе, ни за своју децу.