У свету у којем ништа више није свето, а не зна се ни шта је стварно, неки млади људи у Кини решили су да о'ладе чувени синдром сагоревања (burn out синдром). Потрудиће се да му не дају шансу. Они су на место светиње поставили саме себе и расхлађују се лежећим ставом тј приклањају се филозофији lying flatism-а.
Овај израз нашао се на листи најпретраживанијих појмова у Кини 2021. године. Локално познат као "тангпинг" проширио се по Азији, док је у Америци нешто касније детектован сличан феномен под називом quiet quitting (тихо напуштање).
Примећује се углавном код младих одраслих људи који су решили да лежањем не дозволе да сагоревају у име компаније, добробити државе или друштва, стављајући свој душевни мир у први план, а опирући се наметнутим друштвеним аршинима и увреженим наративима савременог света о томе шта је успех, а шта је срећа и где се крије. На прву лопту, ништа необично, рекло би се и очекивано, чудно да се није десило одавно.
Одлука руководства Кине да технолошке иновације буду "стратешка подршка националног развоја", као и постизање технолошке независности државе од остатка света очекивано је изазвала забринутост на Западу, али се десио и отпор ка високо постављеним очекивањима од њих код одређеног броја младих Кинеза, на које се рачунало као на покретачку снагу и мотор овог процеса.
Све је почело објавом младог Луа познатог као "Путник са великим срцем", која је убрзо постала вирална: "Могу само спавати у свом бурету уживајући у Сунцу као Диоген, или живети у пећини попут Хераклита и размишљати о 'логосу'. Будући да никада није постојао тренд који велича људску субјективност у овој земљи, могу га створити за себе. Лежање је мој мудар покрет, само лежећи човек може постати мера свих ствари."
Овај пост покренуо је читав контракултурни тренд, који делује као генерацијски отпор којим се преиспитују вредности на којима почива савремени свет, али и револт кинеских званичника. Сматра се да се покрет појавио као одговор на убрзани ритам савременог потрошчког друштва, а да корен налази у Зен будизму и филозофији минимализма.
Један део младих Кинеза решио је да стане на крај принципу 996 (рад од девет ујутру до девет увече, шест дана недељно) постављајући питање чему то води, шта је сврха таквог живота и шта све у ствари жртвују зарад веће плате, напредовања у каријери, материјалног успеха, очекивања друштва или државе.
Сматрајући да за суштински вредне ствари у животу није потребно велико богатство и да је неопходно сачувати себе и свој унутрашњи мир, емоционално и ментално благостање они теже једноставности, смањењу броја радних сати, ослобађању од императива спољашњих постигнућа, уживању у тренутку и у малим задовољствима. Шта ми вреде сва богатства, уколико све време проводим у канцеларији и пропуштам све битне тренутке? – питање је које се поставља.
Филозофија "тангпинг" не значи да не радите ништа, већ да радите минимално довољно, како је једном рекао мој колега – не очекујући да ће се овај став према послу артикулисати у неку врсту покрета на разним крајевима света. Радите тачно толико колико морате и када баш морате, чак и нешто мање од тога и водите рачуна да не остварујете ништа преко очекивања која стоје пред вама. Што би рекли модни експерти - мање је више!
Нагласак је на потреби за одмором и обнављањем, без осећаја кривице и одбацивању константне продуктивности као мере успеха. Стреми се и ка одвајању од хиперповезаног света, ограничењу времена за екраном, дигиталним детоксима, чак и усамљености, како би се сачувао контакт са собом, наводи се на порталу "Thoughtlab".
Истраживања објављена у часопису "Би-Ем-Си сајколоџи" указују на то да су они који позитивно гледају на овај стил живота склонији да верују у срећу без романтичних веза. Истраживачи сугеришу да би међу младима у будућности могао да постоји растући тренд избора самовања.
У свом окружењу сведочим томе да се генерације одрасле у прошлом веку, у оној другој ери, уз поштовање ауторитета и животних концепата који се нису много преиспитивали, углавном уз безпоговорну наређење-извршење филозофију нађу згрануте, некада чак и лично погођене, када неки клинци ушетају у одређене радне контексте и на кеца преиспитују плату, вредност коју добијају заузврат за своју пажњу, време и вештине које ће евентуално уложити радећи неки посао... са све ставом који делује као – бирам ја, а не ви, без потребе да се претходно некоме посебно доказују... јер смо ми, некада (а то је било некад давно), били захвални ако нам се укаже прилика.
Време захвалности је изгледа прошло, дошло је време великог ЈА и нико нам није крив, а понајмање млади, који одлично играју улогу довођења у питање свега на свету, што им је и посао. И хвала им на томе. Ко каже да је ово до сад или оно наше и било ок?
За мене остаје питање да ли се оваквом филозофијом остаје лишен осећаја задовољства када неки посао изведете веома добро и превазиђете нека, макар, сопствена очекивања. Да ли ово значи да, ипак, постављате пред себе неке циљеве, у складу са својим системом вредности, али не дозвољавате да се зарад сваког задатка, туђих идеје и профита трошите или баш заиста вршите фотосинтезу и то је то?
Да ли је могуће квалитетно се одмарати и потпуно уживати у периодима мира, ако претходно нисте дошли до испуњења кроз неку врсту активности у којој сте заиста дали себе без калкулације? У чему виде смисао – да ли само у уживању? И какав је однос спрам друштвене одговорности појединца?
На крају, чини ми се да овде нема много тога новог за становнике нашег поднебља. Нама је парола "Нико не може толико мало да ме плати, колико ја могу мало да радим" позната одавно из оправданих или неоправданих разлога, зависи од случаја, а делује и да наш израз "хватање кривине" побеђује све изнад наведене.
Ми смо углавном реш печени, више пута смо прегорели не само пословно, већ доста и животно. Интересантно је, међутим, што ово долази од веома младих људи који баш нису имали пуно времена да сагоре, али виде овај свет, гледају своје родитеље, гледају у нас и изгледа да им цела хаотична трка делује као једна центрифуга која нас исцеди или самеље до непрепознатљивости, као у блендеру, без довољно смисленог разлога.
Осим што не подржавам лењост и линије мањег отпора, а и не мислим да је овде реч о томе, увек сам ЗА преиспитивање, поготово када долази од неутралних посматрача ослобођених било каквих стега. Верујем да млади имају истанчана чула да виде истину, зато што имају тај луксуз да посматрају свеже памети са благе дистанце и зато што још увек имају могућност да направе свој избор. И изгледа да ће нам радо рећи НЕ. Питање је да ли бисмо и ми рекли ДА, да имамо могућност да играмо ову игру из почетка. У нашу одбрану - нико нас није много ни питао, а нисмо се много питали ни сами. Нисмо се сетили ни Диогена, ни Хераклита, ни логоса. А, не сећамо се више ни времена пре центрифуге.