Кубански дипломата: Тежимо олимпијском рекорду у преживљавању
Директор Центра за истраживање међународне политике из Хаване Хосе Рамон Цабанас за РТ Балкан говори о односима са САД, континуитету политике Барака Обаме, Доналда Трампа и Џоа Бајдена, и променама у светском поретку
Дипломата из Хаване Хосе Рамон Kабанас на Западу важи за једног од најуважаванијих кубанских дипломата. Био је први амбасадор из Хаване у САД када је амерички председник Барак Обама коначно одлучио да успостави дипломатске односе са карипским суседом. Центар за истраживање међународне политике у Хавани, на чијем је челу, је најелитнији кубански спољнополитички "тинк тенк".
Транзиција светских геополитичких парадигми, односи са САД, кубански поглед на рат у Украјини и Блиском истоку и ново отопљавање односа са Москвом нека су од питања на које је ексклузивно за РТ Балкан одговарао његова екселенција Хосе Рамон Кабанас.
Ветрови мултиполарности "дувају" широм света. Како утичу на људе, дипломате и политичаре у вашој земљи?
Налазимо се у времену транзиције светског система за које још не знамо колико ће се дуго развијати, али које неминовно кулминира неком врстом поретка (или недостатком поретка) другачијег од оног који је владао од Другог светског рата. За неке земље довољно је позвати се на успостављање мултиполарности, али то би имплицирало постојање нових центара са новим периферијама, што је недовољно за нас земље са мање ресурса, које теже инклузивном мултилатерализму који би и нас учинио истински једнаким и омогућио да већина света може да живи у окружењу реципроцитета, поштовања других и сарадње. Многи ће можда рећи да је то пука машта, али велика грешка би била да се престане борити за њу. Уосталом, Куба никад није престала да се бори за свет праведних.
Независност и достојанство су најскупље речи на свету, прескуп сан и јава?
Ако бих се шалио, за своју земљу могу да кажем "да тежимо олимпијском рекорду у преживљавању". Међу историјским записима Европа има 30-годишњи рат као веома тежак период, као и два светска рата на европским просторима која су имала разоран утицај. Али, ми Кубанци се већ 65 година суочавамо са ратом на свим фронтовима, од употребе силе, до употребе патогена и дигиталног тровања. Наш главни непријатељ је водећа светска економско-војна сила. До данас смо опстали, са много рана и друштвених последица. Имамо веома богату историју која нас је натерала да растемо и учимо из својих грешака.
Како сте се одржали?
Знамо да је кључ у јединству и то важи и за оне који живе на Острву и за оне који бораве у иностранству. Постоји мањински сектор емиграната са седиштем у Сједињеним Државама који је мржњу и противљење кубанској влади претворио у посао и храни се великим савезним буџетима. Али већина кубанског народа је достојанствена, поносна на своју независност, корене, културу. Чак и они који су емигрирали не мешају се са заједницама Латиноамериканаца или Афро-потомака у својим одредиштима, из извесног осећаја различитости и "другости", како би рекли Французи. Изазови који су пред нама су огромни, али да ли је наш изазов тежи од изазова оних људи који су отишли у џунглу да се боре против Шпаније? Да ли је теже од оних стотина људи који су у Сијера Маестри одолели налету читаве армије од хиљада добро опремљених војника коју подржавају Сједињене Државе?
Живот на вашем острву је тесно везан са животом у Сједињеним Државама. Тамо су избори у новембру…
Сједињене Државе су нажалост држава која се све више креће ка екстремној политичкој поларизацији, процесу у коме је већ било изолованих инцидената употребе силе, у циљу држања власти, што би могло да постане константа. У унутрашњости те земље сукобљавају се велики губитници и велики добитници експеримента слободне трговине, они који су победили коришћењем спољне радне снаге и нових технологија и сектора попут рударства или пољопривреде, који су опстали захваљујући важним федералним субвенцијама. Акумулира се низ друштвених проблема, од расне или платне неједнакости до гаранције здравља само мањини, и за то нема решења кроз правила по којима њихов систем данас функционише. У политичкој надградњи, заправо, традиционалне партије какве смо познавали више не постоје, то су хорде повезане око личних руководстава, без дефинисане платформе. Ко год буде изабран, мораће да се суочи са истим проблемима.
Што се тиче спољне политике, још једном је доказано да нема ништа сличније демократама од републиканаца. У односу на Кубу, очигледан је Бајденов наставак Трампове политике, тако да не очекујемо драматичне промене ни у једном ни у другом правцу.
Били сте први кубански амбасадор у Вашингтону. Какве су биле САД тада, а какве су данас?
Није то била другачија земља, само се неки од трендова које смо спомињали нису тако јасно испољавали. Изабран је први црни председник у историји, што је само по себи могло да значи промену за неке чиниоце друштва, а имао је главни задатак да опорави земљу од најгоре економске кризе од Велике депресије 1929. године. Барак Обама је задржао тзв. Рат против тероризма, као главни фокус свог војног присуства у иностранству, али је покушао да управља неким приоритетима међународне политике другачијим приступом и већом употребом такозване меке моћи. У том смислу, његов тим за националну безбедност је схватио да је кубанско питање изазвало више изолације од Латинске Америке него приближавање поменутим земљама.
Дакле стицај тих околности донео је промену у САД?
Низ трендова који су деловали у америчком друштву се временски поклопила, показујући исцрпљеност политике која се спроводила 50 година и која није значила јасан успех, осим погоршања кубанске економије и отежавања живота обичних грађана Кубе.
Укратко, корак ка поновном успостављању дипломатских односа са Кубом био је мешавина оба размишљања: покушаја да се елиминише иритантно питање у односима са трећим странама, и утицаја на стање ствари на Острву кроз зближавање, а не конфронтацију.
Под режимом Обаме чинило се да ће две земље коначно постати равноправни суседи?
У односу (или недостатку дипломатских веза) између Кубе и Сједињених Држава, увек ће морати да се води рачуна о асиметрији између земаља, што је веома важан елемент када је реч о одбрани и гарантовању реципроцитета и међусобног поштовања. Из САД њихова империјалистичка, а не империјална, политика се одражавала на свет. Куба је мала земља, жртва употребе силе од стране неколико агресора, на ушћу многих култура, која у својој револуционарној спољној политици ради за равнотежу света.
Дакле "црни председник" је био маркетинг?
Као што сам раније рекао, влада Барака Обаме никада није предлагала укидање економско-комерцијалне и финансијске блокаде, никада није размишљала о враћању нелегално окупиране територије у Гвантанаму нити о прекиду њихових савезних програма "промене режима". Он је само покушавао да оствари спољнополитичке циљеве у вези са Кубом, који су кодификовани у законима те земље, користећи различите алате. Промена под Доналдом Трампом односила се, између осталог, на покушај да се избрише наслеђе првог црног америчког председника, чак и ако је то било контрапродуктивно за земљу. Под Трампом су реваншисти, олигарси и опортунисти свих врста, који се плаше не само примера Кубе већ и њеног пуког постојања, имали претерани приступ Белој кући и одлукама Стејт департмента.
Трамп је увредио Хавану стављајући је на листу земаља спонзора тероризма?
Ово је јасан пример како се системска правила игре деконструишу да би се постигли одређени политички циљеви. Када се Мајк Помпео закључао у своју канцеларију, неколико дана након што је предао свој положај, и написао свој бирократски меморандум о Куби без икаквог основа, он је то учинио кршећи свете "међуагенцијске консултације" које су кодификоване за доношење одлука о питањима као што су ова. Али, парадоксално, ово је било прво питање које је показало Бајденов дух континуитета.
Колапс међународног права после Другог рата почео је са Кубом, наставио се са Југославијом…
Проблеми за људску цивилизацију почели су када је први појединац помислио да може присвојити туђе ствари без последица. Било је горе када се дешавало између читавих народа, када су се друштва делила на класе, када су настајале метрополе и империје. Ове поделе и доминација поседовања туђе имовине довели су до онога што називате моралном деградацијом. Свој врхунски степен достигао је појавом империјализма, са његовом ратном машинеријом и политичком и културном доминацијом. Данас живимо у фази софистицираности свих инструмената доминације. Они који их користе покушавају да обезбеде да већина која производи и троши живи отуђен живот, како не би тражили своја права.
Мало конкретније?
Познато је како је друштвену потрошњу дроге индуковала власт, у којој је велики проценат светске популације отуђен. Инсталација такозване индустрије забаве (анти-културне по природи) позната је са мноштва платформи, за најширу могућу потрошњу. Ако немате адекватну обуку и нисте опрезни, данас имате моралну деградацију на телефону, или на лаптопу, и то можете да поделите у било ком тренутку.
Како са "острва" видите ратове у Украјини и Палестини?
Велики колумбијски писац Габријел Гарсија Маркес, цењени пријатељ Кубанаца, написао је 1981. монументално дело под називом "Хроника најављене смрти". Овај наслов је постао фраза која се широко користи међу Латиноамериканцима, када говоримо о неком догађају који би се могао очекивати на основу претходница.
У случају Украјине, иако смо у принципу против употребе силе за решавање међународних сукоба, чак и амерички војни специјалисти признају да је реакција Русије била очекивана, након што је НАТО више пута прекршио споразуме о неширењу према Истоку и што су се у Кијеву десили догађаји изазвани из иностранства, што би довело до тога да та земља заузме сталне антируске позиције.
А Европа?
Ратови у Украјини и Палестини су геополитичка једначина у којој је европско руководство заузело сервилну позицију у односу на америчке хегемонистичке интересе, на крају платило цену за своју грешку стањем својих локалних економија и гурнуло европске људе у непотребну кризу.
Два рата су, утисак је, повезана?
Постоје ту одређене паралеле које се могу повући са палестинским случајем: стално непоштовање међународних споразума, амерички геостратешки интереси, корумпиране ултраконзервативне снаге које се држе власти.
Али злочин против палестинског народа је јединствен по својој врсти, то је увреда за човечанство, геноцид и рана која ће обележити време пре и после сукоба.
Поново Хавански синдром
Западни медији, попут Си-Би-Еса и "Шпигла", поново су недавно окривили Русију за "Хавански синдром"…
Читао сам поново о том мистериозном болу у ушима и главобољи које је наводно доживело више од 1.500 запослених америчке владе у Хавани. С времена на време видимо у америчким медијима да поновно оживљавају те теме. Као што смо већ једном приликом рекли, оно што се заиста догодило то је да је група званичника повезаних са америчким обавештајним агенцијама створила свађу у америчкој амбасади у Хавани, како би утицала на билатералне односе. Цивилни званичници Стејт департмента тешко су прихватили ту ситуацију и зато су многи враћени у Вашингтон. Нема апсолутно никаквих научних доказа који служе као основа за утврђивање врсте болести осим стања од којих су такви људи већ патили пре путовања на Кубу.
Писали сте о том "синдрому"?
Постоје најмање два чланка која сам написао у којима улазим у детаље и постављам питања на која до данас није одговорено са америчке стране. Амерички и кубански научници су радили заједно и дошли су до истих закључака: таквих "напада" није било, нити постоји врста оружја која их наводно ствара. ФБИ је четири пута посетио Кубу у потрази за доказима и дошао до истих резултата. У циљу наношења штете Куби, усвојен је закон који предвиђа новчану надокнаду за оне који су "погођени". Као што можете замислити, списак ће бити бесконачан. Наводни извештај Си-Би-Еса није дао апсолутно никакве нове елементе, само су изнете нове спекулације. Сврха је поново створити сумње и додатно утицати на односе са острвом, али треба поставити бар једно питање: ако амерички званичници кажу да су осетили последице "напада" на различитим местима, укључујући и у близини америчког Конгреса, зашто то утиче само на односе са Кубом?
