Спорт је готово одувек био погодан терен за показивање "мишића" и пласирања меке моћи највећих сила на свету. Хладноратовски период, осим што је наметнуо компетитивност на више фронтова - у домену наоружања, свемирског програма и софистициране технологије, донео је и један потпуно нови поглед на модерни - такмичарски спорт.
Пред милионским аудиторијумом у надметањима која су добила "витешки" карактер и телевизијским преносима који су по први пут били емитовани уживо, супарници су могли да одмере снаге, покажу доминацију и то све без уласка у директан сукоб на бојном пољу.
Велико ривалство између хладноратовских такмаца прелило се у спортску арену која на први поглед изгледа као битка без уплива политике, али би се врло лако могла окарактерисати једном софистицираном симулацијом рата протканом политичком тензијом са епитетом идеолошке борбе.
Бојкоти и санкције у спорту - између дипломатије и рата
Кроз историју, највећи бојкоти спортских манифестација у хладноратовском периоду били су организовани на Олимпијади у Москви 1980. године и након тога у Лос Анђелесу 1984. године када је један, односно други блок земаља потпуно игнорисао Олимпијске игре чији је домаћин била супротна страна.
Ретко се данас спомиње, али сетимо се да је само пре годину дана у ово време Бајденова администрација одлучила да уведе дипломатски бојкот Зимских олимпијских игара у Пекингу због, како су навели, угрожености права ујгурске мањине у Кини.Спортисти су се надметали, али поједине западне дипломате нису присуствовале церемонији отварања.
Зимске игре у Пекингу памтиће се и по томе што руским спортистима није било дозвољено да наступају под заставом своје земље. Кровне организације задужене за регуларност такмичења попут Светске антидопинг агенције, ФИФА или других, чини се да имају тенденцију да се уплићу и одлучују о питањима која данас не може да реши ни Савет безбедности Уједињене нација.
Сетимо се примера када је Милорад Чавић након доделе златног одличја на Европском првенству у Ајндховену промптно суспендован и да му је одузета медаља због изласка на подијум у мајици са натписом "Косово је Србија", и то у тренутку када није прошло ни месец дана од нелегалног самопроглашења независности Косова.
Експресне одлуке чија правна ауторизација делује потпуно изван друштвених оквира десила се и руском тиму на поменутим Играма у Пекингу.
Наиме, још од одлуке Суда за спортку арбитражу у Лозани из децембра 2020. године, руским такмичарима забрањено је да носе име и симболе сопствене земље. Руски такмичари излазили су на борилишта под заставом и обележјима Олимпијског комитета Русије због казне за наводно узимања допинга из 2014. године са Игара у Сочију.
Олимпијада у Пекингу памтиће се и по уплаканим фотографијама младе, петнаестогодишње клизачице из Русије Камиле Валијеве. Она је након незапамћеног притиска медија везаног за коришћење допинга у финалу подбацила и није узела медаљу, након чега је у сузама излетела из дворане рекавши да више никада неће стати на клизаљке.
Дисциплиновање и кажњавање од стране спортских надзорних организација које је усмерено према такмичарима и земљама које нису политички подобне делу међународне заједнице нису новост. Само су доказ да канџе политичке моћи дубоко задиру унутар проблема који се неће решавати током спортских такмичења. Првенство у Катару само је још један од примера где се уплив политике у спорт еклатантно приказује на делу, како на трави највеће спортске манифестације, тако и по кулоарима пешчаног драгуља Персијског залива.
Је ли политика уткана у "ДНК" спорта?
Маскота Светског фудбалског првенства у Катару - добри дух ,"Лаеб" можда није онај из чаробне лампе који испуњава жеље, иако су неки увиђајни гости баш кроз ту призму гледали на домаћина Првенства. Ако је судећи по камерама, рефлекторима и броју гледалаца широм света који су били "омађијани" фудбалским чаролијама, онда је заиста глобално гледамо најбитнија споредна ствар на свету била главна звезда збивања у претходних четири недеље.
Међутим, баш као и код мађионичарског трика, колико год пажљиви и фокусирани били, вешти мађионичар је перформанс отпочео много пре паљења камера. Другим речима, прави спектакл дешавао се иза главне сцене, мало даље од знатижељних очију јавности - у бекстејџу.
Карте за ту врсту "забаве" не могу да се купе, или ипак могу, заправо неки сигурно могу. Одавно резервисана места сачувана су за госте са најдубљим џепом и онима који поседују могућност да изврше притисак на домаћина, како на главном подијуму - оном прекривеном травом, тако и на делу терена иза завесе.
Док су испод рефлектора правила позната, сад их и "ВАР" неприкосновеним прицнипима технологије додатно потврђује, ван главне сцене игра по неким другим принципима, можда и без њих. За статистику ионако више нико не мари, само се резултат и победници памте, важно је не испасти наиван, бити опрезан попут факира и изаћи са што већим улогом из игре где се испод "стола" крије читав спектар политичко-економских уступака и жеља.
Представа на терену, маске на трибинама - трговина и притисак иза њих
Од људи маскираних у крсташке ратнике, арапске шејке до изузетно живописних и увек веселих афричких навијача, колорит на трибинама испратио је турбуленцију и ван велелепних стадиона. Након што је европским селекцијама скренута пажња да не би требало да носе капитенске трака у бојама дугине боје, немачки репрезентативци одлучили су да ставе шаку преко уста на групном фотографисању у знак подршке ЛГБТ популацији у Катару и уједно тим гестом изразе протест због забране ношења траке у дугиним бојама.
Немци су врло брзо кренули пут кући, већ после групне фазе такмичења, док су права "мањина" ушла у други план оног момента када је Катар обећао да ће уложити додатних 30 милијарди долара у повећање производње природног гаса и када је потписан уговор између Немачке и Катара о испоруци два милиона кубних метара гаса годишње од 2026. године.
Од занимљивог начина облачења навијача којим су хтели да искажу одређену поруку, до великих политичких игара ван терена, Мундијал у Катару представља мешавину културолошких шокова и минијатурног сукоба цивилизација. Лепота разноликости које спорт дозвољава приказана је у дуелу титана, двеју баш тих "сукобљених цивилизација".
Утакмица између селекција САД-а и Ирана ове године је привукла највише пажње гледано са политичког аспекта. Фудбалски меч није био толико у фокусу колико подсећање на то да је спортска арена можда једини заједнички чинилиац да се различити погледи на свет заправо погледају један на наспрам друго, а да тај сусрет не буде поље ратне конфронтације или запаљиве реторике. Сједињене Државе су пре почетка Мундијала биле један од главних критичара катарских власти због начина опхођења према радницима и броју погинулих током изградње стадиона и инфраструктуре за Светско првенство. Међутим, критике на рачун односа према страним радницима су утихнуле тренутка када је Бајденова администрација одобрила Катару продају система за одбрану од беспилотних летелица вредну милијарду долара.
Дух који испуњава жеље и спортски дух који недостаје
Испоставило се да је дух из пустиње "Лаеб" ипак некима испунио жеље. Оне ће можда имати "бумеранг" ефекат јер није иста цена када је купцу производ потребан хитно. Нарочито није иста цена када се уз захтев продавцу испоручи и "бесплатна" доза придика оних који имају одређена трговинска очекивања. Тај меркантилистички дух лако се препозна код искусних продаваца са Арабијског полуострва који би својим умећем могли и песак у пустињи странцу да продају, а камоли течни нафтни гас у тренуцима енергетске кризе.
И док чекамо на долазак неких нових спортских духова да спасу свет попут Фишера и Спаског, само 50 година после чувеног меча у Рејкјавику, амерички Олимпијски комитет позвао је да се руски спортисти врате на наредне ОИ у Паризу, али под условом да се и даље такмиче без истицања државних симбола. Изгледа да ћемо на такве спортске громаде из прошлости морати још да чекамо, а до тада можемо само да наставимо да се питамо; Када то спорт није био део политике и да ли ћемо наставити да будемо сведоци забране сусрета спортиста који на крају могу резултовати показивањем "мишића" у сценарију у коме, бојим се, победника нема.