Многим политичким лидерима и организацијама попут ЕУ и НАТО-а, 2026. биће пресудна и судбоносна година вододелница, без преседана. Истини за вољу неки су тешка времена и најављивали, па је тако премијерка Италије Ђорђа Мелони у божићној честитки једноставно поручила: "Спремите се, биће горе!"
Премда, тада није могла ни да слути на сценарио катастрофалног испадања "триколора" од стране "босанских змајева" и останак Италије без пласмана на Светско првенство у фудбалу.
По мукама које га море о глобалним питањима, јавно се истакао и италијански министар одбране, који је рекао да од сазнања шта све може да се догоди у различитим апокалиптичним сценаријима, не може да спава ноћима (прим. аут. то је исти човек који се усудио да отпутује у Дубаи са породицом док је имао сва та сазнања, па је хитно евакуисан?!).
Шефица спољне политике ЕУ имала је нешто интимнију и личнију исповест изрекавши да је стање у свету такво да је добар тренутак да се почне са конзумацијом алкохола. Упитно је само постоји ли тај чаробни напитак који би могао да одгонетне све ребусе и енигме који се намећу у актуелном тренутку имајући у виду какве су одлуке лидера ЕУ биле доношене и у много мање изазовним временима.
Било како било, иронијом судбине, овогодишње одлуке (тек смо ушли у други квартал 2026) америчког председника су изгледа чак и Кају Калас натерале да изговори истину. На карту пића играју они који само морају, али ако се у избор пића разуме као у политику – слабе су вајде да ће Каја чак и у тој немилој опцији пронаћи спас.
Парафразирајући познату реплику из култног домаћег филма – са таквим предзнањем се не иде ни у кафану, а камоли у високу политику где страдају читаве цивилизације.
Снага Кисинџерове клетве
"Никад не прекидај противника док прави грешку", пише на новој насловници лондонског Економиста, на којој у првом плану на фотографији стоји председник Трамп, док се у позадини смеши кинески председник Си.
Овај сликовити приказ можда најбоље указује на предстојеће промене курса светске политике.
Трошкове погрешних одлука Империје у првом кругу осете и подносе (не)лојални савезници.
Покретањем (не)промишљене акције "Епски бес" и библијске авантуре покушаја повратка Ирана у "камено доба", почео је и тест потчињености америчких савезника, а горки снови НАТО-а и петромонархија, претворили су се у реалност. Цена грешака САД не наплаћује се само новцем, већ и у активној спремности на потпуну жртву и јавни линч од стране америчког председника у коме Трамп добрано ужива.
Данас највише на тесту она апокрифна изрека приписана Кисинџеру која каже да је само једна ствар гора од тога да се буде амерички непријатељ – то је да се буде амерички савезник.
Чини се да је та теза ове године на искушењу као никада раније у историји. Заливске петромонархије трпеле су губитке због удара иранских дронова и балистике, због одлуке Американаца да користе територије својих савезника за ударе по Ирану. Хиљаде милијарди улагања које су обећане од стране земаља Блиског истока приликом недавне посете Трампа, а које су данас на удару, и сви поклони и куповине америчке опреме, која очигледно ни не мора да се испоручи у крајњој инстанци, нису били довољни услов да постану заштитни "кишобран" против Ирана.
Постоји теза да се све то управо и дешава из разлога јер колико год на речима биле лојалне Америци, заливске монархије, су се економски и идеолошки кроз приближавање БРИКС-у, бласфемисале због исувише блиског контакта са Кином и Русијом и тиме отвориле пут ка потенцијалној "тихој" освети свог доларског патрона. Међутим, ове тезе делују пренатегнуто с обзиром колике су размере штете "Епског беса" по САД и њену репутацију као "непобедиве" силе.
Отрежњујуће је и откриће инфериорности америчке ПВО у судару са иранским ракетама и дроновима, као и несагледиве последице по даљу судбину свих америчких савезника.
Са друге стране Виктор Орбан је неко ко није калкулисао по питању подршке Доналду Трампу. Чак ни онда када се велики део републиканаца противио поновној кандидатури америчког председника. Идеолошка и апсолутно лојална компонента савезништва коју је Орбан исказао према Трампу нема премца унутар НАТО-а и ЕУ.
Насупрот Орбану, чак је и Нетанјаху био један од првих лидера који је честитао Бајдену победу на изборима 2021. године, што је према речима људи из Трамповог окружења, тада изазвало дубоко разочарење за америчког председника.
Орбан је за разлику од лидера богатих петромонархија који прагматично заузимају позиције, своју политичку будућност везао искључиво за судбину Доналда Трампа и то без трунке зихераштва. Финиш мађарске политичке кампање дошао је у најнеповољнијем тренутку по актуелног премијера, па се и према провербијалним кладионицама исхода политичких избора попут "Полимаркета", Орбану дају драстично мање шансе да постане поново премијер, него пре почетка Трампове блискоисточне "мале екскурзије".
Ипак, потпредседник САД, Венс, је у сред Будимпеште продефиловао и уз Трампово директно укључење дао преко потребну подршку Орбану.
Овакав потез вероватно је разјарио већ довољно бесну бриселску администрацију, али и профилисао до танчина политичку борбу у Мађарској, где неће бити пуно снебивања гласача који имају већ профилисан политички став ком "царству желе да се приклоне".
Опис политичког односа Орбана и ЕУ можда се може описати оном легендарном сценом из серије "Бољи живот", када Гига Моравац избацује Јатаганца из куће и каже му: "Нисмо исти и никада нећемо бити исти, јер ја теби не требам ни за шта и мене је лако отерати, а ти мени требаш ко лебац, а ја сам тебе ипак отерао, а то, драги мој, није исто!"
Бриселска листа за "одстрел" нелојалних лидера унутар ЕУ није предугачка и ту се поред словачког премијера Роберта Фица на врху издваја једно име – Виктор Орбан. Мађарски премијер је политичку судбину везао за маневарски простор који је добио поновним доласком Трампа у Белу кућу и прагматичним и реал-политичким односном са Москвом.
Ко се сада сећа да је дуго најављивани састанак по питању преговора о Украјини, требало да се одржи баш у Будимпешти, а то све сада изгледа миљама далеко. Орбан је за Мађарску успео вешто да испослује изузеће од земаља ЕУ и да настави да "троши" руску нафту и гас.
Међутим, баш онда када је Зеленски био притиснут корупционашким аферама, затегнутим односима са Вашингтоном, ситуацијом на фронту и кашњењем нових војних залиха и када је под тим притиском требало да пусти нафтовод "Дружба" у рад, што је Орбан и обећао својим бирачима, уследио је америчко-израелски напад на Иран.
Ова Трампова одлука, због које је Каја Калас можда нашла утеху у пићу, Урсула фон дер Лајен је свакако дочекала са радошћу, док је Орбан био постављен у најтежу могућу позицију само 45 дана пре избора у Мађарској. Проблеми са рафинеријама, украјинске службе које "вршљају" у "предвечерје" избора, као и енормно поскупљење горива и ограничења на потрошњу истог, Орбанова опозиција искористила је у кампањи да промовише као неспособност премијера коме је "време истекло".
Питање Мађарске – више од избора
Брисел на мађарске изборе гледа као на битку свих битки унутар "своје баште", како би рекао некадашњи комесар ЕУ Жозеп Борељ. Сви ресурси Уније ће бити упрти у једну тачку 12. априла – пораз Виктора Орбана.
Екипа која је "радила" и надгледала изборе из Брисела у Румунији и Молдавији се показала више него успешно из угла ЕУ и они ће по сваку цену покушати да осујете Орбанов план да још четири године буде на позицији премијера.
Доскорашњи комесар ЕУ за тржиште и регулације дигиталних информација – Тјери Бретон био је главни човек за тзв. DSA - digital service act, закон који се бави питањем сајбер-безбедности ЕУ.
Он је био шеф свих операција који су се тицале ТикТока у Румунији, Икс-а, Мете и других. У јануару 2025. на једној француској телевизији, Бретон је у програму уживо изјавио: "Ако АфД победи у Немачкој, ЕУ би могла да поништи и тамошње изборе као што је то учињено у Румунији."
Зашто је то са данашње тачке гледишта важно?
Румунија је била и биће главно чвориште НАТО-а за операције на Кавказу, Црном мору, Криму и простору Блиског истока и Ирана. Нарочито се тренутно истиче значај Румуније када су Американцима добрим делом онеспособљене или небезбедне базе на Блиском истоку.
Амерички ракетни штит у Девеселу, градња највеће поморске и копнене базе за логистику и пребацивање брзих снага САД је златна нит која је много важнија актуелној администрацији у Вашингтону него ЕУ. Лукаво је питање избора у Румунији представљено као ексклузивно важно само за ЕУ, али заправо наравно да су Американци највећи профитери од тога што Ђорђеску, као скептик према свим овим питањима, није изабран за Шефа румунске државе.
Након успешно спроведеног посла у Румунији и Молдавији споменути Тјери Бретон, иако не би смео тако брзо да добије посао лобирања, након ове осетљиве функције коју је обављао за Унију, запослио се баш у Bank of America.
Толико о стратешкој аутономији ЕУ и заклетве бриселских корифеја да се брину за грађане Уније, па брже боље након осетљивих функција аванзују и прелете баш под скуте америчке дубоке државе. Бретон није први који је тако лако прелетео. Један од најскандалознијих случајева је Жозе Мануел Барозо, који је добио запослење у "Голдман Саксу" само 18 месеци од тренутка када је престао да врши функцију Шефа европске комисије?!
Ово нису изоловани случајеви, али су свакако једни од еклатантнијих примера како се лако од тобожње борбе за суверенитет ЕУ, прелази у врх америчке корпоративне олигархије. Чини се да унутар Уније постоји систем који наводно ради у корист Брисела и тако делује барем јавно у наративима – "ЕУ под једним кровом", "отпор Вашингтону" итд, а да се после релативно лако одрекну тих великих речи. Са горе поменутим примерима оправдано се поставља питање за кога заправо раде бриселске фракције са великим извршним овлашћењима.
Плес између чекића и наковња
Зато се поставља питање, на које ћемо добити одговор 12. априла, а које на први поглед делује контра интуитивно – треба ли заиста толико Трампу Орбан?
Нафта, гас и све друго ће бити свима унутар ЕУ скупљи значајно и мораће да купују све више кроз посредство САД. Великим делом наравно то би били руски ресурси, јер других и нема, нарочито после свих дешавања на Блиском истоку, док ће Американци играти пријатну улогу "мидлмена" и даљих уцена и економског поробљавања ЕУ.
САД би у оваквим околности биле фактор који то све наплаћује, а интерна пропаганда Брисела би евентуални Орбанов губитак представила као своју победу над Вашингтоном.
Уосталом, Марко Рубио је током боравка у Мађарској средином фебруара, изјавио да ће покушати да убеди и Мађаре и Словаке да одустану од руске нафте, као и да ће америчка администрација сарађивати са свим политичким опцијама у Мађарској, уколико дође до промена након избора.
Трампову администрацију не би претерано интересовала вероватно гласна и узалудна самохвалисавост душебрижника из ЕУ у случају победе опозиције у Мађарској, све док се трљају руке од новца грађана Уније. Чак напротив, САД ће наставити са наративом, као и након избора у Румунији, да Брисел подрива демократичност и представља тоталитарну организацију која спроводи прекрајање воље бирача.
Унижавањем европских капацитета, Америка би покушала да поврати свој изгубљени кредибилитет након свих изборних скандала, који су се десили и довели не само у питање амерички устав и изборни процес, већ и активно подстакли тезу о новом грађанском рату.
Европска унија би Орбановим политичким крахом, могла кратког даха да сеири јер су "победили" и одупрли се "руском утицају" - "вукови сити и овце на броју, а од чобана остадоше само опанци".
Унија би у овом сценарију, одласком Орбана наративно победила у одбрани својих граница и чувању своје "баште", док ће САД, уколико буду хтеле, да заправо и политички преузму контролу над ЕУ, то радити кроз Немачку и Француску коју чекају избори и тамошње странке, а не кроз недовољно јаку Мађарску.
Евентуални пад Орбана значио би и лакше промене свих других "неподобних" лидера од стране Брисела, и био би представљен као да ЕУ наводно нешто држи под својом шапом. Са Орбановим падом дошло би и до још једне омче око врата ЕУ – новог зајма Украјини и то баш усмереног на куповину америчког оружја, а ми би требало да поверујемо да Американци јарко не желе да зараде десетине милијарди долара.
У новој прерасподели света опстају велики играчи. Само остаје отворено питање која је судбина земаља персијског залива, а исход ове непознанице је толико важан, да би и други планови могли да пођу у непознатом правцу. Танка је линија у животу ко коме треба ко лебац, а ко ни за жуту банку, а време ће показати кога ће све сустићи проклетство "Кисинџерове клетве", али и ко може да попије за срећу, а ко из неспокоја.
О фудбалу боље и да не причамо, осим да споменемо да није као што је некада био.