Добро дошли у пост-интелигентно доба
Пре само седам година термин пост-истина је према Оксфордском речнику проглашен за реч године. Данас, чини се да смо ушли у једну нову еру која као да остварује те снове пост-истине на делу, време пост-интелигенције.
Технологија која стоји иза вештачке интелигенције све више нам се нуди у свакодневној примени. Добар слуга потреба модерног човека куца на врата и прети да постане лош господар, који не само да ће владати знањем, већ ће можда имати тапију над истином и чињеницама које фабрикује.
Зато су термини као што су пост-истина и пост-чињенице преткорак у примени вештачке интелигенције. Пост-истина и пост-чињенице, односе се на окружење у којем су чињенице ствар прошлости.
У "пост-фект" друштву, чињенице се посматрају као ирелевантне, док емоционални аспекти кључно утичу на формирање мишљења и јавно мњење. Управо то је неформална дефиниција злослутне синтагме "промене свести" која се врши путем контроле медија, али и компјутерских алгоритама на друштвеним мрежама.
Сличан принцип дешава се и у маркетингу, када се у продавници одлучимо да неки производ купимо, емоције су уткане у наше одлуке, једино што је у сфери информисања тај принцип много опаснији.
Разговор са Ајнштајном
Вештачка интелигенција је отишла и један корак даље и на неки начин претворила те конфабулативне снове пост-истине у реалност. Уз помоћ већ доступних софтвера који користе вештачку интелигенцију могу се креирати читави нови пословни модели, можемо разговарати са Ајнштајном, Андрићем или неком другом историјском личношћу, али оно што је најважније, може се креирати алтернативна истина.
Одговори и могућности које нуде те машине заиста су фасцинантни, од решавања комплексних математичких задатака, па све до креативног давања кликабилних наслова за вести.
Тако су последњих месеци друштвене мреже преплавиле фотографије са кликабилним темама које су анахроне и нетачне али су обишле свет и изазвале бурне реакције. Безброј је примера непостојећих фотографија генерисаних уз помоћ имагинације вештачке интелигенције, а које на први поглед изгледају потпуно реално.
Неки од примера таквих нереалних приказа примене вештачке интелигенције које су обишле свет су фотографија Елона Маска као младог комунисте унутар фабрике или хапшења председника Доналда Трампа на улицама Њујорка или оне која је обишла свет, а наравно је измишљена, када председник Русије Владимир Путин наводно љуби руку председника Кине Си Ђинпинга током њиховог састанка у Москви.
Додуше, за нека од тренутних збивања у свету вештачка интелигенција можда и није довољно маштовита. Садашњост је постала исувише интересантна, чак и за неоспориву способност фабриковања нових прича тих пост-интелигентних машина.
Пост-интелигентни европски (де)суверенизам
Унутар појединих земаља које се хвале капацитетом демократских вредности које поседују, добро је опробан један неформални рецепт школе мишљења који гласи да која год се одлука не може добити путем већине у народу, ту политичка елита ускаче да реши проблем мањка подршке у народу.
Тешко да би било који софтвер који користи вештачку интелигенцију уз све напоре могао да разуме изјаву бившег премијера Црне Горе Душка Марковића да је знао да је 85 посто људи у земљи било против признања тзв. Косова од стране Црне Горе, али да је он имао визију.
Та врста лоше копије говора Мартина Лутера Кинга "I have a dream" није једина визија политичара из Европе који су спроводили туђи интерес упркос другачијој вољи народа и завршили неславно.
Унутар ЕУ постоји мноштво сличних примера да суверенитет и интерес земље не зависе од демократског опредељења народа, већ од "визије" појединаца из политичког врха.
Један од школских примера политичке фатаморгане чији је циљ остварења туђих снова, а због које консеквенце трпи читава нација је бивши шпански премијер који је у време покретања америчких инвазија на Ирак и Авганистан био један од главних америчких коалиционих партнера.
Хозе Марија Азнар био је премијер Шпаније између 1996. и 2004. године и један од главних протагониста рата у Ираку, који је тамо послао хиљаде шпанских војника, иако је знао да се чак 90 посто шпанске популације противи мешању Шпаније у сукоб у Ираку, а камоли слању војске. Он је у једном од интервјуа апологетски објаснио своју одлуку: "То је било стратешки добро за Шпанију и произлазило је из основног осећаја политичког реципроцитета – не можете тражити од пријатеља помоћ, а онда касније, када вас тај исти пријатељ нешто замоли, рећи не".
Непуних годину дана од почетка подршке шпанског премијера америчким акцијама у Ираку догодио се терористички напад у Мадриду незабележених размера у коме је погинуло 192 људи док је одговорност за напад преузела Ал Каида. Азнар је убрзо убедљиво изгубио изборе, а потоњи премијер је одлучио да Шпанија напусти Ирак.
То одбијање да се каже "не" племенитом патрону који води у "непогрешивом" правцу истине, само је доказ да партнерство није честа опција унутар НАТО-а, већ клијентски однос коришћења туђих ресурса зарад интереса најмоћнијег.
Осим стравичних злочина који нису добили епилог на суду, америчка инвазија на Ирак као последицу има пролонгирани бумеранг ефекат у виду данашњег геополитичког заокрета земаља на Блиском истоку.
Брзи заокрет
Равноправност у државним односима, здрава економска логика и невазални однос заснован на узајамном интересу биће фундамент будућих савеза. Бројке показују несумњиво шта значи плодоносно економско партнерство и како се вектори на Блиском истоку окрећу ка истоку на само једном примеру. Биланс трговинске размене између САД и Саудијске Арабије са једне стране и Кине и Саудијске Арабије са друге од почетка 21. века говори нам каквом транспланту економске моћи присуствујемо.
Трговинска размена 2001. године између САД и Саудијске Арабије износила је 18 милијарди долара, док данас износи 25 милијарди долара. У истом периоду је трговина између Кине и Саудијске Арабије порасла са 4,1 милијарде долара на преко 87 милијарди долара годишње. То је разлог зашто се данас дешавају промене какве свет није видео у последњих 100 година, како је споменуо председник Кине Си Ђинпинг током посете Москви.
И зато не би требало да чуде вести које ће уследити и које се већ дешавају. Звучи контра-фактуелно, пост-истинито или назовите како год, али сведочимо томе да се највиши званичници власти Ирана и Саудијске Арабије састају у Кини, да постоји могућност да саудијски престолонаследник Мухамед бин Салман посети Техеран, да земље БРИКС-а разматрају нову валуту за међусобну трговину, да се увелико прелази на трговину у националним валутама између Русије, Кине, Индије, Ирана, Бразила и других земаља Централне Азије.
И док Кина гради највећу постројење за прераду нафте са Саудијском Арабијом која планира да се прикључи Шангајској организацији за сарадњу, Сирија се и званично након 12 година вратила у "арапску породицу народа" доласком Башара ел Асада на самит Арапске лиге у Џеди.
До скоро су ови макро процеси којима сведочимо у Евроазији били незамисливи и потцењивачки називани алтернативним могућностима без утемељења. Чак ни вештачка интелигенција није могла да предвиди овако брзи заокрет, али прагматично партнерство на егалитарним основама надраста међусобне сукобе и постаје реалност на новој геополитичкој карти, чиме се остварује нова визија будућности мултиполарног света, који ће дати и мањим земљама шансу да досањају сопствене снове. За разлику од раскошних фатаморгана пост-интелигентног Запада.
