Прошлог септембра, Украјина је поднела захтев за чланство у НАТО-у, при чему је неколико држава чланица НАТО-а подржало ту кандидатуру, док су друге оклевале или су одбиле да заузму став по том питању. У кратком периоду, од једног од највећих скептика уласка Украјине у НАТО, француски председник Емануел Макрон, постао је главни заговорник такве опције, рекавши да је потребно поставити "конкретан" пут Украјине ка чланству и да ће одлуке које се донесу у Вилњусу, на самиту НАТО-а 11. и 12. јула, обавезати Алијансу у годинама које долазе.
Такође, Макрон се позвао на декларацију НАТО-а усвојену у Букурешту 2008. године, где су чланице НАТО-а обећале Украјини и Грузији да ће се једног дана придружити том савезу.
"Мораћемо да дефинишемо пут и да уобличимо изглед Украјине за придруживање НАТО-у, који смо отворили 2008. у Букурешту", рекао је Макрон, говорећи заједно са генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом у Јелисејској палати у Паризу.
И док је генерални секретар НАТО-а успео да изјави да Украјина мора да победи у сукобу са Русијом да би постала чланица тог савеза, дошло је и до најаве отварања канцеларија НАТО-а у Токију. Том одлуком се и званично покреће нови талас ширења НАТО-а ка земљама индо-пацифичког региона чији је циљ војно опкољавање Кине. Званични Париз бурно је реаговао на најављено отварање канцеларије НАТО-а у Токију и оценио да би такав вид активности био "велика грешка".
Чак је и "Фајненшл тајмс" пренео да Макрон лично блокира план за отварање прве индо-пацифичке канцеларије НАТО-а у том региону због тога што би тај потез могао да погорша европске односе са Кином. Све се то дешава у светлу покушаја Макрона да се ушуња на самит земаља БРИКС-а, планиран за август ове године, где се очекује пријем потенцијално нових чланица међу којима су Саудијска Арабија, Индонезија, Уједињени Арапски Емирати и Египат.
Невоље у НАТО-у
Несугласице унутар НАТО-а кренули су након склапања споразума АУКУС који је ратификован у марту ове године у Сан Дијегу између председника САД, премијера Велике Британије и Аустралије, а где видно не постоји никакав уплив француске војне индустрије. Спровођење споразума чија вредност достиже скоро 400 милијарди долара подразумева део нове стратешке политике САД и НАТО-а према Кини у деценијама које долазе. Планира се убрзано наоружавање Аустралије и то новим типом подморница типа ССН-АУКУС на нуклеарни погон.
План је да аустралијска морнарица добије прву подморницу на нуклеарни погон почетком 2040-их. Нуклеарне реакторе израђиваће Британци (Ролс-Ројс), док се Аустралија обавезала да се неће бавити процедуром обогаћивања уранијум, нити прерађивати било какво истрошено гориво из подморница, али ће управљати свим радиоактивним отпадом који стварају њихове подморнице.
Амерички председник Џо Бајден је током церемонијалног говора у Сан Дијегу више пута истицао да је циљ споразума јачање мира у региону и нагласио да ће подморнице бити "на нуклеарни погон, а не да ће поседовати нуклеарно наоружање".
У војној доктрини, као што се много пута до сад показало, нису важне речи него потенцијали технике, а подморнице које имају нуклеарни погон, лако могу бити наоружане и нуклеарним бојевим главама, и то Кина и друге земље индо-пацифичког региона добро знају.
Кинеска мисија при УН одговорила је на ту објаву, рекавши да је план сарадње у нуклеарним подморницама чин који представља озбиљне ризике од ширења нуклеарног наоружања, подрива међународни систем неширења нуклеарног оружја, подстиче трку у наоружању и штети миру и стабилности у региону и додала да је иронија споразума АУКУС у томе што две државе са нуклеарним оружјем (САД и Велика Британија), које тврде да подржавају највиши стандард неширења нуклеарног оружја, преносе тоне обогаћеног уранијума у државу која нема нуклеарно оружје (Аустралија), јасно кршећи циљ и сврху споразума о неширењу нуклеарног оружја.
Убрзање историје у претходним месецима довело је до тога да сваки од ових потеза, попут делова слагалице, комплетира једну нову слику глобалне блоковске поделе која се све више кристалише и где сваки потез има своју брзу последицу. Званична Кина се након свих тих дешавања први пут након 1964. године изјаснила да Курилска острва, која су до скоро била део предмет преговара између Русије и Јапана, не сматра више територијом под јурисдикцијом Јапана, већ је неутрална по том питању.
Где је и када нестала репутација Француске?
Док се на далеком Пацифику, око Јужног кинеског мора кроји нови светски фокус наоружања и активира војна индустрија као никада пре у том делу света, Француска - нуклеарна сила са столицом сталне чланице Савета безбедности УН, као да је остала неми посматрач тих макро процеса. Зашто је то тако?
Одговор на то питање лежи у неколико фактора који су довели до губитка репутације француске државе и њене војне индустрије на светска међународна збивања. Није било тако давно, 2014. године, САД су успеле да изврше притисак на Француску да обустави испоруку носача хеликоптера класе "Мистрал" Русији. То је било само годину дана пре него што је Русија ушла активно у борбене активности против ИСИС-а у Сирији, на позив председника Башара ел Асада.
Тим притиском над Француском, САД су сматрале да би се умањила руска војна способност у Сирији и Украјини, што се није десило, али је зато углед француске војне индустрије означен као непоуздан. Осим што је Француска изгубили лукративан посао и допустила директно мешање страног фактора у суверенитет земље, председник Франсоа Оланд је уз помоћ свог "прекоокеанског савезника" овим потезом омогућио директну продају руских хеликопрета Ка-52 Египту, коме је Француска продала носаче хеликоптера након раскида уговора са Русијом. Каква сјајна трговина!
Мински споразуми уследили су убрзо након обуставе испоруке "Мистрала" Русији и представљали су између осталог гаранцију безбедносне архитектуре Европе. Тадашњи председник Франсоа Оланд је својим потписом позиционирао Француску као једну од земаља гаранта мира у Украјини.
Данас се Оланд велелепно хвали како је за улазак у мировне споразуме било потребно само додатно време да би се наоружала Украјина што није новост, Ангела Меркел је прва разбила ту баријеру поноса.
Некада би се политичари тресли када би изашли неки нови документи на Викиликсу у којима се спомињу њихова имена, док нам данас људи који су стављали потписе у име своје државе говоре да је то све била фарса и још се хвале тиме.
Бивши француски председник је ушао тим потезом у круг политичара који се понашају као да су у улози администратора неке трол-мимерске странице који се случајно налазе на највишим државним функцијама и доживљавају мировне процесе и споразуме неком врсте хартије где остављају свој аутограм у лично име, а не документом који нешто значи.
Макроново преображење у три чина
Након потписивања споразума АУКУС, уследила је званична посета француског председника Кини, али са каквом политичком репутацијом?
Пре одласка, Макрон је рекао да између осталог одлази са захтевом кинеском председнику Си Ђинпингу да обузда Русију, али као да се вратио преображеног става, па је чак и немачки "Шпигл" наводио да је Макрон "сишао са ума".
Након што је евидентно Француска изостала из споразума АУКУС, где највеће учешће има конкурента британска одбрамбена индустрија, Макрон је попут љубоморног детета покушавао да стекне "неке нове пријатеље" и постави се као фигура водиља Европске уније. Једино што на тај пут није кренуо сам, већ уз будно око Урсуле фон дер Лајен - неформалне председнице ЕУ.
Бивши државни секретар Хенри Кисинџер је често спомињао питање које је дуго "мучило" односе САД и ЕУ: "Кога да позовем ако желим да зовем Европу? Сада је то управо Лајенова којој се Бајден и обраћа са госпођо председнице. И зато није било неке заједничке тачке гледишта између Лајенове и Макрона у Кини, чак напротив, Макрон је изашао са једном крајње неочекиваном поруком након посете Кини.
Осим што је поручио да ЕУ мора да нађе свој пут да би побегла од клијентског према било коме, навео је да ЕУ мора да буде позиционирана као трећи блок земаља и додао да је опасност доларске доминације опасна и по ЕУ. На први поглед то су значајне изјаве Макрона након тродневне посете Кини, али постоје и уговори и то у погледу симболички важног споразума између компанија из енергетског сектора две земље - конкретно из сектора обновљивих и нуклеарних извора енергије.
Ипак, уз све ове најаве Макрона, врло је упитан његов легитимитет у овом тренутку када са једне стране у Кини позива на европски суверенизам, док са друге стране није успевао да се унутар ЕУ избори да направи трећи блок земаља, или војску ЕУ која би била мање зависна од НАТО-а, а да не заборавимо и актуелне катастрофалне немире у Француској и његов рејтинг који нам говори да би изгубио изборе од Ле Пенове ако би се одржали у скоријем периоду.
Колико год јединствено покушавали да делују, криза лидерства довела је у многим земљама ЕУ политичке режиме који се смењују након само неколико месеци, последњи у низу је пад холандске владе премијера Марка Рутеа.
Нестабилност на националном нивоу, земаља чланица ЕУ омогућила је несразмерно велику улогу коју је добила бриселска администрација. Позиционирањем озбиљних лидера на власт који би рационално и из интереса своје земље гледали на проблеме, могло би да буде решење унутар Европске уније, а које није тренутно на видику.
Алтернатива томе је да се остваре кошмарни снови Емануела Макрона - да Француска, заједно са ЕУ постане неми посматрач глобалних процеса, вазал Вашингтона и музеј који нема више ништа ново да понуди свету.