Слика године

Иако има још више од пет месеци до краја 2024, убеђен сам да смо већ сада добили слику године. Не, не мислим на театралан призор раскрвављеног Доналда Трампа како, окружен агентима Тајне службе, након неуспешног покушаја атентата, тријумфално подиже песницу док иза њега лелуја америчка застава.

Никада се нисам "ложио" на такав режирани амерички патриотски кич.

За мене је слика године једна друга слика, она приказује једну другачију, далеко интимнију и мање драматичну сцену. На њој видимо једну четворочлану породицу: оца, мајку и њихова два мала сина како опуштено уживају на напуштеној пешчаној плажи.

По њиховој одећи и оловном небу изнад њих, можемо закључити да је у питању зимски пејзаж. Мајка је насмејана и нежно ослоњена на раме свог супруга, а он је поносно загледан у своје раздрагане наследнике. Све на слици одише добрим расположењем и породичном хармонијом, а ми који је посматрамо осећамо се помало као воајери који непозвано учествују у туђој приватности.

Можемо лако замислити да ће ова породица након необавезне босоноге шетње по плажи свратити у неки оближњи рибљи ресторан на ручак, дечаци ће се међусобно зачикавати и свађати око менија, а мајка и отац држаће се испод стола за руке и шапутати једно другом планове о томе шта ће све радити када им увече коначно пође за руком да успавају своје хиперактивне малишане.      

Заправо, ништа не би било необично и посебно у вези с овом сликом да отац породице до пре само неколико месеци није лежао у једном од најстроже чуваних затвора на свету, са врло добрим изгледима да више никада у животу не удахне слатки ваздух слободе.

Отац се слике је Џулијан Асанж, а овај мали срећни плажни портрет начињен је након што је оснивач "Викиликса" неочекивано пуштен на слободу крајем јуна, пошто је постигао нагодбу са америчким министарством правде које га је годинама теретило за шпијунажу и одавање државних тајни. Пред америчким федералним судом на Северним Маријанским острвима, Асанж је "признао" кривицу по само једној тачки оптужнице (за незаконито прибављање и ширење поверљивих информација), а америчко правосуђе је одустало од даљег гоњења.

Прогон Џулијана Асанжа трајао је безмало 14 година. Прво је оптужен за силовање у Шведској 2010, због чега је ухапшен у Лондону исте године, а након полагања кауције затражио је азил у амбасади Еквадора у којој је био заточен седам година. Ту је упознао и заволео своју садашњу супругу Стелу која је била његов адвокат, а оба њихова сина, Габријел и Макс, зачети су за време Асанжовог боравка у еквадорској амбасади.

Асанжу је Еквадор отказао гостопримство 2019, након промене власти у тој земљи, а британска полиција га је ухапсила и сместила у злогласни затвор Белмарш, где је у ужасним, нељудским условима потпуне изолације и медицинског занемаривања трунуо последњих пет година.

Његова супруга Стела је у више наврата говорила како су она и синови, приликом посета затвору два пута месечно, подвргавани понижавајућим претресима током којих су дечацима затворски чувари гурали прсте у уста и у гаћице, а полицијски пси су их њушкали по осетљивим местима. Такође, Стела је готово свакодневно примала претње из Америке о томе шта ће тамошњи робијаши радити Џулијану када буде изручен њиховом казнено-поправном систему.

Иако је Шведска у међувремену, због недостатка доказа, одустала од кривичног гоњења за силовање, Велика Британија га је држала заточеног прво због кршења одредби везаних за споразум о кауцији, а затим због захтева за изручење Сједињеним Државама како би му се судило за шпијунажу, за шта је, по застарелом Закону о шпијунажи из 1917, могао добити затворску казну од чак 170 година.

Америка није могла да опрости Асанжу што је на свом сајту објавио бројне доказе о америчким ратним злочинима у Ираку и Авганистану, али и зато што је кроз стављање на увид глобалне јавности огромног броја дипломатских депеша Стејт департмента разоткрио механизам путем кога САД силеџијски намећу своју вољу другим државама коришћењем различитих видова политичких и економских притисака и уцена. Поврх свега, глобалистичка дубока држава у Асанжу је видела непријатеља број 1, јер је 2016. пресудно утицао на победу Доналда Трампа на председничким изборима када је објавио и-мејлове Националног комитета Демократске странке који су документовано показали како је руководство партије фаворизовало Хилари Клинтон у односу на противкандидата Бернија Сандерса током страначких избора за председничког кандидата.

Легендарни холивудски глумац и Трампов присталица Џејмс Вудс коментарисао је тада да је за демократију и слободу медија више урадио један усамљени човек који се крије у еквадорској амбасади у Лондону него сва средства јавног информисања и медијске корпорације у Америци. Вреди напоменути да Трамп није смогао снаге да му узврати услугу када је осрамоћен напуштао Белу кућу крајем 2020, а уместо да, као наводно антисистемски председник, потпише амнестију Асанжу, Сноудену, Менинговој и другим храбрим узбуњивачима, он је председничке опросте шаком и капом делио агентима Мосада и реперима који су вишеструке убице и дилери дроге.

Зашто је баш сада Америка изненада одлучила да се окане Асанжа?

Мислим да одговор на то питање није ни превише важан. Вероватно да су они који одлучују о америчкој спољној политици закључили да је за њихов пољуљани имиџ самозваног "лидера слободног света" боље да Асанж буде на жив и на слободи него да евентуално премине услед лошег здравственог стања у затвору, јер чак и огромна већина грађана САД сматра да је он херој а не злочинац.

Асанж нагодбом и признањем "кривице" свакако није издао ништа од принципа за које се бори откако је покренуо "Викиликс" и могао је високо уздигнутог чела да напусти Белмарш затвор како би био са својом новом породицом и барем делимично покушао да надокнади нешто од времена које је већ пропустио у одрастању својих синова, које је могао да загрли и пољуби само иза решетака.

Свет у коме живимо на великој је прекретници, ако претегне на страну правде, истине, слободе и човечности, велики удео у томе имаће и Џулијан Асанж који се усамљен неустрашиво борио са највећом светском силом тако што је разоткривао и објављивао њена тајна непочинства.

Франц Кафка писао је, у свом песимистичком маниру, да се, у сукобу појединца са светом, увек треба кладити на свет. Лепа је и утешна помисао да има и изузетака од тог правила и да ће овај савремени Прометеј дочекати ослобођење, за које се борио, жив, слободан и спокојан, окружен љубављу и поштовањем своје породице и пријатеља.